Nikola Jankovic's Reviews > Understanding Power: The Indispensable Chomsky

Sjajan Čomski. Otvara oči na svet. Em jedan od najpametnijih ljudi danas, em se slažem sa njegovim pogledima. A još bolje ga je čitati u vreme kad je aktivizam aktuelan, kao što je aktuelan ovih nedelja kod nas.

Bez obzira na masovnost nekih okupljanja, mnogo ljudi mi kaže "ne vredi, šta se može postići"? Zapravo mnogo, i to je jedna od stvari koje Čomski objašnjava kroz ovu zbirku predavanja. Aktivizam je naporan - počinje sa par ljudi u tvojoj dnevnoj sobi i to može da traje godinama. Ali kad dođe pravo vreme, stvari se ekstremno ubrzavaju. Ukidanje robovlasništva. Fministički pokret. Prava za tamnopute u Americi. Rat u Vijetnamu. Zaustavljanje genocida podržanog od SAD u Istočnom Timoru... Na kraju krajeva, reke Stare planine i Rio Tinto.

Na njegovim predavanjima ljudi se žale da smo postali suviše pasivni. Ovo je pisano 90-ih, ali je veoma aktuelno. Čomski poredi Ameriku 60-ih i 80-ih, i šta je postignuto takvim pasivnim pritiscima. Aktivista je naizgled manje, ali urađeno je mnogo - vlast ne može više direktno da ubija milione kao u Vijetnamu, mora da radi ispod radara, sa manjim operacijama u Nikaragvi, kratkim ratovima u Iraku i Gvatemali, bombardovanjem Jugoslavije umesto iskrcavanjem trupa. Koliko mrtvih bi bilo bez takvih pritisaka javnosti?

Čomski donosi i teorije zavere (fraza za koju on kaže da je postala "prljava reč"), ali na jednom drugom nivou. Nema tu priča o gušterima i (ne)pristajanju na Mesec, a te teorije često nisu potpuno skrivene. Čitanjem državnih dokumenata može se doći do istine - samo treba znati gde i šta čitati i razumećeš šta znači "pritisak na vlade koje rade protivno interesu nacije", "podrška američkom kapitalu" ili "saradnja sa tajnim službama država" (Izrael, Južna Afrika, Saudijska Arabija, koje Čomski naziva "plaćeničkim državama, koje za SAD obavljaju prljavi posao koji ova više ne može da obavlja sama - upravo zbog pritisaka aktivista"). Takva teorija zavere može na primer biti informacija da su za vreme raketne krize na Kubi 1962., SAD izvele seriju terorističkih napada protiv Kube, da su masovno potapali ribarske brodove ali i razneli fabriku na Kubi, pri čemu je poginulo 400 radnika.

Ako se pravilno čita, onda ti je jasno šta znači "containment operation against Soviet Union" ili "defensive operations in 1918", koje su ustvari bile slanje armije u novostvoreni SSSR. Odbrambene operacije na teritoriji strane države? Ovo je samo jedna od takvih operacija u američkom 20. veku.

A kao lingvista, Čomski se posvećuje i rečima i frazama. Pretražio je američke mejnstrim medije 60-ih i u nijednom se nije spomenulo da su SAD izvršile invaziju na Vijetnam. Amerikanci se uvek brane ili "podržavaju demokratiju". Mirovni proces - to je ono što SAD uvek podržava, po svaku cenu, makar i po cenu rata. New York Times, koji se smatra za predvodnika slobodne reči u SAD, je u svim (bukvalno, 100%) člancima od 1980. do 2000. SAD opisivao kao predvodnika mirovnog procesa.

Priča i o kapitalizmu, sistemu koji "radi na pohlepu". Nije to briga za druge ili za društvo - to je sistem u kom svi zajedno treba da se trudimo da bogati ostanu srećni. Ako ne budu srećni, povući će investicije, uložiti drugde i svi smo u problemu. A dok god privatni kapital ima takav uticaj na odlučivanje i politiku, tako će i da ostane.

Kao anarhista, Čomski se zalaže za potpuno ukidanje uticaja države. Zapravo za ukidanje države i institucija kao takvih. Žao mi je da se ovde nije više posvetio toj ideji. Šta uopšte znači ukidanje države? Gde su zakoni, policija, ko štiti slabije? Ko sprovodi zakone? Čomski to priznaje, pa iznosi pomalo čudnu kontratezu, gde se on kao anarhista zalaže za osnaživanje državnih institucija, što bi bila nekakva međufaza u oduzimanju moći korporacijama. Nakon toga - anarhija. Ali, kakva je to krajnja faza koju vidi za društvo?

Objašnjava i želju vlasti za depolitizacijom javnosti. Vlast (prema njemu - korporacije) se trudi da ljudi izgube interes za politiku. Vlast želi da ulaže u naoružanje (što po njegovom i nije toliko loše za pokretanje ekonomije), ne u društvene projekte. Ako ulažeš u škole, puteve, bolnice, onda se ljudi uključuju u politički proces. Počnu da se interesuju, istražuju, zato što je to nešto što ima uticaj na njihov život. Zašto se škola ne izgradi u njihovom kvartu? A interes javnosti nije dobar ni za jednu vlast - bolje je da ljudi ostanu pasivni, da moć zadrže "oni gore". Bolje je ulagati u nešto što ljude ne interesuje (npr. u novi nosač aviona), pa makar bilo potrebno da se zbog toga stalno stvaraju novi neprijatelji. A finansiranje vojne industrije je direktno finansiranje korporacija, ništa drugo osim toga.

Ali šta možemo da uradimo, s obzirom da će ti gore uraditi sve da se zadrže na vlasti i da sistem ostane nepromenjen? Da li treba samo da sedimo i udaljimo se? To su ljudi pričali i za feudalizam i za robovlasništvo, kaže Čomski. Ne treba da budemo izolovani, svako za sebe, treba da se udružimo i onda je sve moguće. (Sredinom 90-ih najavljuje i internet - koji je s jedne strane odličan za komunikaciju među aktivistima, ali koji će potpuno da otupi ljude i uzme im volju da se aktiviraju uživo, a bez toga nema aktivizma). Možda još nije vreme za pravi slobodni socijalizam ili za anarhizam, ali dugo nije bilo pravo vreme ni za ukidanje robovlasništva.

Za kraj - simpatičan mi je i u odbrani i u napadu na države koje su predstavljale "socijalizam" u dvadesetom veku. Najpre se pita, zbog čega se bogastvo Sovjetskog saveza poredi sa Zapadnom Evropom, pa da onda na osnovu toga zaključujemo da ta vrsta državne organizacije nije bila uspešna? Trebalo bi gledati države koje su bile slične SSSR u 1913., pa videti kako su se razvijale do 1990. Treba porediti Bugarsku i Gvatemalu, SSSR i Brazil, a ne SSSR i Veliku Britaniju. Ako uzmemo takva poređenja, pokazaće se da rezultati uopšte nisu toliko loši.

S druge strane, nimalo ne simpatizira sa tim pogrešnim oblikom socijalizma i komunizma. Lenjin i Staljin uradili su sve što je protivno socijalizmu. Nakon Oktobarske revolucije, razorili su sovjete, ukinuli fabričke odbore osnovane u februarskoj revoluciji. Uveli su državni kapitalizam. Kažemo da "socijalizam nije uspeo i da ne treba da se vraća", a pri tome mislimo na socijalističke države poput Sovjetskog saveza ili one koje u svom nazivu imaju reč socijalizam. Zašto ne kažemo "demokratija nije uspela", kad imamo države poput Nemačke Demokratske Republike ili Demokratske Narodne Republike Koreje? Čomski tvrdi da je u onim državama sa "socijalizmom" u nazivu bilo otprilike toliko socijalizma, koliko je demokratije u ovima drugima.