Istorijska knjiga ovog stručnjaka za 20. vek, Balkan (pre svega Grčku) i ideološki kontekst moderne istorije, sa podnaslovom 'Evropa u dvadesetom vekuIstorijska knjiga ovog stručnjaka za 20. vek, Balkan (pre svega Grčku) i ideološki kontekst moderne istorije, sa podnaslovom 'Evropa u dvadesetom veku' je među boljim stvarima koje sam pročitao poslednjih godinu-dve. Odlagao sam početak čitanja, prolazio pored nje tamo na polici, nekako mi se činilo "20. vek, zar nije već sve rečeno?"
Bio sam nepravedan. Ovo je briljantna istorijsko-sociološko-ekonomske studija. Teško bi bilo udubiti se u nju sa nekim osnovnim znanjem istorije 20. veka, nema ovde standardne hronologije, prepričanih najbitnijih događaja i velikih ličnosti. Za to valjda imamo udžbenike, ali i druge sjajne knjige o ovom veku. Mazover pokriva vreme od 1919. do 1995., i ne beži od istorijskih uvida, ali se više bavi nekakvim sociološkim pregledom evropskog društva i uticaju istorije na evropska shvatanja, kvalitet života, reakcije Evropljana na velike događaje (znajući naravno, da Evropa nije monolitni kontinent, ponekad su se te stvari prilično razlikovale). Na primer, kako je i zbog čega demokratija doživela udarac nakon Velikog rata. Da li bi se uopšte oporavila da nije došlo do novog rata? Zašto je desnica bila toliko privlačna, i zbog čega je ekonomski uspeh komunizma u Sovjetskom savezu bio magnet za mase na zapadu? Šta se dešavalo sa manjinama u vremenu između rata, kako je na njih pokušalo da utiče Društvo naroda, i šta su drugačije (ako išta) uradili Ujedinjeni narodi. To su, recimo, pitanja kojima se ova knjiga bavi na koncizan i jasan način.
Ne možemo naravno mimo Drugog svetskog rata, ali je i on pokriven drugačije. Ovde imamo autorov pogled na nacističku ideju "udružene Evrope" (i zbog čega je naziva Hitlerovom propuštenom prilikom), kao i na međunarodni poredak i promene tokom rata, kako je došlo do holokausta i genocida.
Ako pogled na Drugi svetski rat možda nije najbolji deo knjige, zato je toliko bolji pregled Hladnog rata - a pre njega godina tokom kojih deluje da nije bilo konkretnog plana, ni sa istočne ni sa zapadne strane. Sovjeti su bili zadovoljni postignutim u ratu, jednostavno trebalo se oporaviti od 20 miliona žrtava. Tako im je uspostavljanje Poljske kao bafer-zone između Nemačke i Sovjetskog Saveza bilo donekle ispunjenje želja. Ideja svetske revolucije odavno je napuštena, tako da su razmišljali o tome kako da potpuno iscrpe Nemačku, (mada je čudno da podela Nemačke nije bila ideja nijedne velike sile, sem Francuske). Rusi nisu imali u to vreme planove za uspostavljanje Gvozdene zavese, tražili su se i u tome kako da organizuju vlast u istočnom bloku. Brzo su osnovane i organizovane komunističke partije i odmah na leto 1945. jeste krenulo da se deluje na terenu, ali izgleda mi da je ideja bila da se prelazak u socijalizam izvede kroz pobede na izborim. Tek kasnije, a mora se priznati delom i zbog uticaja anti-komunizma sa zapada, počeo je da se zauzima čvršći stav.
Narodne demokratije su se razlikovale među sobom - nije bilo isto da li si živeo u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovaćkoj ili u Rumuniji. Mazover je ovde objektivan; nisu bile te države u svemu toliko loše koliko nova istorija želi da nam ih predstavi, ali je jasno da je bilo mnogo propusta i grešaka. Početni ekonomski rast nije bio dovoljan, došlo se do trenutka kad je fokus sa teške industrije trebalo prebaciti na podizanje životnog standarda ljudi, pa je tako ključni trenutak u putu ka slabljenju komunizma bio negde sedamdesetih, kad su ubeđeni socijalisti uvideli da su izgubili ekonomsku trku sa zapadom.
Na zapadu, tu je pogled pogled na ekonomsko čudo podstaknuto Maršalovim planom. Ne bavi se Mazover samo politikom, tu su i njegovi zaista dobri eseji na temu individualizacije društva i (preterane, priznaje i on, kao i većina Francuza i Britanaca u prve dve decenije posle rata) amerikanziacije Evrope. Zašto nema više pobune na nejednakost, šta je ostalo od 1968. i da li je to buđenje bio poslednji protest mladih u okviru ovog društvu stalnog rasta, zbog čega je levica u problemu u kom jeste, kao i šta nas čeka posle "kraja istorije", koji ipak nikako da dođe?
Knjiga je napisana 1999., tako da propušta poslednje godine veka - završava se ratom u Bosni, pa smo uskraćena na njegovo mišljenje o bombardovanju Jugoslavije. Za mene, to bi bio primeren zaključak knjige o "mračnom kontinentu", ali plašim se da mi se taj zaključak ispod pera Mazovera ne bi dopao. Prilično je objektivan i širokih pogleda, ali nisam se složio sa nekim od njegovih komentara na evropski socijalizam (ideološki je više ka centru od mojih uverenja), a nisam se složio ni njegovim komentarima rata na prostoru bivše Jugoslavije. Čovek jeste stručnjak za Balkan, ali su neke stvari ovde prokomentarisano prilično površno. Nisam siguran da je to samo zarad male vremenske distance (4 godine), čini mi se da je generalno tom delu evropske istorije dao manje mesta nego što je bila njegova važnost. Ili ga samo mi vidimo takvim?
Ipak, 1999. nisam pominjao samo zbog toga, hteo sam da kažem da je knjiga napisana pre 25 godina, ali je u sociološkom pogledu na evropski individualizam, liberalni kapitalizam, manjak otpora, veoma aktuelna. Kad bismo samo mogli nekako u tu analizu da uglavimo mobilne telefone, društvene mreže i veštačku inteligenciju, mislim da ne bi trebalo toliko menjati, pa da se ovaj pregled produži do 2019....more
Pročitaš Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, boli te glava dok se probijaš kroz gustinu ideja, ali na kraju zaključiš da je to intelektualni poduhvat kakavPročitaš Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, boli te glava dok se probijaš kroz gustinu ideja, ali na kraju zaključiš da je to intelektualni poduhvat kakav se teško ponavlja. Deluje da je nemoguće da te i ovaj esej dužine knjige povede na takvo putovanje.
Nije lako štivo, ali vredi se i ovde vraćati, guglovati reference - vredi i priznati da čak i kad se trudiš, ponekad nećeš uspeti da se popneš na taj intelektualni nivo. Lepše bi bilo razgovarati uživo, ali danas smo više prisiljeni da fotografišemo tekst, pa ga ubacujemo u ChatGPT, ponovo bivati iznenađen kako GPT-4 uspeva neke zaključke da stavi u pravi kontekst.
"Šta je pobunjeni čovek? Čovek koji kaže 'ne'. Rob koji čitavog života prima naređenja, novi nalog odjednom doživljava kao neprihvatljiv. 'Ovo suviše dugo traje', 'dovde da, odavde ne'... To 'ne' potvrđuje postojanje granice. On se suprotstavlja poretku koji guši neko pravo i ukazuje na pravo čije kršenje neće trpeti. Ćutati znači ostaviti utisak da čovek nema stav, i da ništa ne želi, a u određenim slučajevima to znači u potpunosti se miriti sa takvim stanjem."
"Postoje zločini iz strasti i zločini logike" je prva rečenica, a nastavlja se istorijom i analizom pobune, od Prometeja do revolucije 1917. Ova istorijsko-filozofsko-literarna studija je objavljena 1951., a u njoj Kami analizira različite oblike pobune, kombinuje filozofsku dubinu sa razmatranjem dnevnopolitičke i moralne stvarnosti. Osim toga, tu su i neprevaziđeni Niče, tu je Ivan Karamazov, tu su drugi veliki pobunjenici književnosti.
Kami pokušava da shvati šta pojedine pobune imaju zajedničko - najpre pobuna protiv boga i zaključak da je bog mrtav, pa filozofska shvatanja (da Niče, na primer, nije ubio boga, već je jednostavno mislio da je rođen u svetu u kom je bog već mrtav), a kasnije fokus pre svega na Francusku i Oktobarsku revoluciju. Da li je moguće imati etičku i moralno čistu pobunu - ili je čak i ono što počne sa najčistijim namerama, osuđeno na to da od nekog trenutka ne može više da poštuje ljudsku slobodu i dostojanstvo? Svi želimo i pravdu i slobodu, ali da li je moguće i jedno i drugo? Vremenom shvatiš da, naravno, nije ("Apsolutna sloboda je pravo najjačeg da vlada, a najveća sloboda je sloboda počiniti ubistvo."), pa je stoga možda i svaka revolucija pre ili kasnije osuđena na kršenje svojih početnih principa i onoga zbog čega je pokrenuta. Da li je neko ubistvo opravdano zarad većih ideja? Da li je, na primer, trebalo ubiti kralja 1793. godine? I ako jeste, u kom trenutku je trebalo zaustaviti giljotinu, da bi se sačuvao duh revolucije?
Ovaj francuski velikan je bio socijalista, ali je ovde za razliku od Sartra, oštro kritikovao Sovjetski savez i Staljinizam. Međutim, jasno ti je da ne kritikuje iz zle namere, ili zbog toga što je uveren da komunizam nije moguć - naprotiv, kritikuje iz ljubavi, zato što želi pravu i čistu revoluciju. Čak i kad te natera da zaključiš da tako nešto možda nije ni moguće, Kami se ne predaje, nije ciničan i ne zaključuje da bolji svet nije moguć. "Ovo je pokušaj da se shvati sopstveno doba. Da li je nedužnost, onog časa kad počne da dela, prinuđena da ubija. Možemo delati samo u svom vremenu i među ljudima koji nas okružuju. Ništa nećemo shvatiti ako ne utvrdimo da li imamo pravo da ubijemo drugog čoveka, ili bar da prihvatimo da on bude ubijen. Važno je da ustanovimo kako da se ponašamo u svetu, takvom kakvog smo zatekli.
Ova knjiga ne nameće mišljenje, često ni ne daje odgovore - ali zato postavlja itekako teška pitanja. Dok sam pokušavao da odgovorim na njih, osećao sam se uzbuđen, kao da sam na prvoj godini faksa i upijam neke nove fascinantne ideje - i zar nije to najbolja moguća preporuka za knjigu? Možda treba da postoje preduslovi da bi ti se dopala kao meni (zaljubljenost u istoriju, levi pogled na svet, egzistencijalizam kao životna vodilja), ali subjektivno... Nikomahova etika, Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, Država, Pobunjeni čovek. Nema mnogo ovakvih. ...more
Istorijski roman, postavljen u Euskal Herriu ('zemlju ljudi koji govore baskijski'), u vreme ETA-ine militaOvako treba da zvuči savremena književnost!
Istorijski roman, postavljen u Euskal Herriu ('zemlju ljudi koji govore baskijski'), u vreme ETA-ine militantne borbe za nezavisnost. Roman kroz dvadesetak godina prati dve porodice, 8 ili 9 ljudi, i priča o tome kako im je jedan teroristički napad okrenuo živote.
Privuklo me je to, jeste, ali kako je tek ispričano. Već nakon nekoliko strana ti je jasno šta se tu desilo, ali preplitanjem pogleda likova, kroz kratka poglavlja postavljena u različita vremenska razdoblja, autor sklapa i mozaik u toj priči, ali i osećanja naših (anti)junaka.
Super mu je i način na koji sklapa pasuse - rečenicu može da počne u trećem licu, pa onda pređe na prvo, ponekad i na drugo. Ne sećam se da sam to negde video, ili bar nije zvučalo ovako dobro. Na primer...
"Kuda će? Lilo je kao iz kabla. Kao onog dana kad su ubili onog. Ako su ga ubili, sigurno su imali razloga. A koliko ja znam, moj sin to nije uradio. Prolazeći ulicom, nervozno je coknula jezikom. Trebalo je da ponesem kišobran, ali sad se ne vraćam. Osetila se iznevereno, kao žrtva porodične spletke, i naravno, bila je ubeđena da kiša pada samo njoj na glavu."...more
Herodot jeste otac istorije, ali čitanje njegovih Istorija na trenutke podseća na čitanje bajki. A te bajke, skoro uvek jako zabavne, ponekad su bližHerodot jeste otac istorije, ali čitanje njegovih Istorija na trenutke podseća na čitanje bajki. A te bajke, skoro uvek jako zabavne, ponekad su bliže Homeru nego istoriji.
Tukidid je otprilike istorija kakvom je zamišljamo. Vikipedija neka ti bude pri ruci kako bi bolje razumeo kontekst, ali pred tobom jeste vrsni istoričar. Ovde možda imamo manjak romantike, ali dešavanja su opisana jasno i gusto - i mnogo približnije istoriografiji. Iz prepričavanja dešavanja razumemo da je neke događaje preživeo i sam, ali i da je potrošio godine razgovarajući sa ljudima sa atinske i sa spartanske strane. Opis ekspedicije na Siciliju je i detaljan i tragičan - a iako je bio jedno vreme atinski general, objektivan je, često i podsetnik da zlatno doba Atine i nije bilo toliko zlatno za sve koji su se s Atinom susretali u to vreme.
Osim što je odličan istoričar, Tukidid je i dobar pisac. Piše jasno, direktno. Možda mi se činilo da je negde štedeo na rečima - ali kad stigne do govora... Kakav je to vatromet svaki put! Da ovo delo sadrži samo govore državnika i generala, bilo bi vredno najviše ocene. Ma, vredelo bi i da sadrži samo Periklove govore (zašto političari danas ne govore tako?) Kako Tukidid kaže u jednom trenutku, trudio se da dođe do zapisa stvarno održanog govora, ali ako to nije moguće, sastavljao ga je onako kako najbolje odgovara govornikovoj ličnosti, situaciji i idejama strane koju govornik zastupa. Ti govori su filozofija za sebe - etika, moral, vrline, mane, retorika, religioznost...
Da bi potpuno uživao u Tukididu, treba da ti je jasna istorija 5. veka p.n.e. Pomoći će ako si čitao Herodota, Platona ili grčke tragičare. Još bolje ako si bio na mestima o kojima priča. Ali i da nisi... ova knjiga objašnjava zbog čega su neka dela - klasici za sva vremena. ...more
Imamo ograničen broj grčkih tragedija, pa tako odlažem čitanje nekih. Ok, jasno je meni da zaista vrede samo one knjige koje vredi čitati više puta, aImamo ograničen broj grčkih tragedija, pa tako odlažem čitanje nekih. Ok, jasno je meni da zaista vrede samo one knjige koje vredi čitati više puta, ali isto tako se teško išta može porediti sa prvim čitanjem Edipa ili Antigone.
Tako je Medeja čekala na red. Ova tragedija na temu osvete i pravde, uloge žene u društvu, ali i o bespomoćnosti (a posle toga i o zaokretu koji tu moć vraća onom bespomoćnom), uz Edipa, Antigonu i trilogiju Orestija, je nešto najbolje što je sačuvano.
Znamo koliko je bila ograničena uloga žene u klasičnom društvu, a opet Antigona, Medeja ili Klitemnestra predstavljaju nešto potpuno drugačije. Medeja je borac za prava žena bez premca, borac protiv stereotipa u društvu, a u tome je direktna da direktnija ne može biti...
"Od svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja."
Čovek ne može da zamišlja gledaoce u atinskom pozorištu pre 2.500 godina. Šta su mislili o ovim delovima?
(*)"A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce zasiti u svome društvu, među svojim znancima. Mi smemo gledat samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više volim triput okršaj no jedan, samo jedan mučan porođaj!"
Kao što to često priliči antičkim tekstovima, i Evripid često deli direktne moralne savete - o časti, porodici, odnosu prema otadžbini, pripadnosti - ali na kraju krajeva, sve se svodi na unutrašnju borbu i kasnije na dramu majke, koja se odigrava pred našim očima.
Još reč o prevodima. Poredio sam dva, pa odabrao onaj Miloša Đurića. Nekako je bliži duhu jezika. Imam osećaj da bi tako trebala da zvuči drama ukoliko bismo je gledali tamo, ispod Akropolja. Ovo je, na primer, (*) pasus u prevodu Kolomana Raca:
"Na svoje kad se čovjek srdi u kući. Uvani stišat gleda pečal srca svog, - Il' druga kojeg il' vršnjake potraži. A nama je dušu jednu gledat sveđ. No život, kažu, bez pogibli teče nam U domu, dok je njima kopljem biti boj. Al' zlo ti sude. Voljela bih triput ja Pod štitom stajat, no jedamput rodit baš."...more
2022. mi je bila u znaku velike istorije. Nakon Herodota i Tukidida, na red je došao Gibon. Naravno, ovo je napisano više od 2 milenijuma kasnije, pa 2022. mi je bila u znaku velike istorije. Nakon Herodota i Tukidida, na red je došao Gibon. Naravno, ovo je napisano više od 2 milenijuma kasnije, pa je pogled na istoriju drugačiji, način obrade materijala bliži današnjim metodama, ali je ovo ipak jedna romantična istorija. Napisana sa stilom romanopisca, puna emocija i često subjektivnog mišljenja autora.
Problem - celokupno Opadanje ima više od 3,000 strana - ali u pomoć dolaze naši priređivači i izdavač, pa ovo izdanje ima oko 500 (hm, zapravo nisam siguran da li su ga skraćivali naši ili preveli već skraćeno izdanje). Ne znam koliko Gibonove lepote sam propustio, ali ovo je praktičnije, a i dalje se jako lepo čita.
Ovo je čitalačko iskustvo godine, ali ne bih se zadržavao na previše detalja. Možda na dva. Prvi, početak je takav da nakon što ga pročitaš, skoro da ne postoji izgovor da ne nastaviš.
[image]
Drugi - na dvadesetak strana koje je posvetio caru Julijanu, Gibon je postigao to da mi je jedan od nepoznatih rimskih careva, postao možda i omiljen. Oda njegovoj borbi za stare antičke vrednosti, protiv hrišćanskog proganjanja filozofije i borbe za stare bogove, vodila me da pročitam, sjajan roman, Vidalov Julian....more
Možda je glupo što ovo pišem... Šta ja da napišem o Ilijadi? Opet, da sam zapisao, bilo bi mi interesantno pročitati šta sam mislio kad sam je pročitaMožda je glupo što ovo pišem... Šta ja da napišem o Ilijadi? Opet, da sam zapisao, bilo bi mi interesantno pročitati šta sam mislio kad sam je pročitao u gimnaziji. Sećam se da sam je čitao na glas, da bi uopšte razumeo šta piše u tom heksametru. Naravno, tako je i nastala i prenosila se. Dođe recitator u grad i 3 ili 4 dana zaredom recituje Ilijadu, ljudi slušaju. I drugo, Ahilej mi je bio jako kul lik (zašto, Nikola?!)
(Ilijada i Odiseja su nastale u vreme kad su Grci zaboravili da pišu. Kako ovo naučiš na pamet, a da nemaš tekst pred sobom? Kako je uopšte nastala ako je nisu zapisali - kako je Homer naučio to što je pričao? I kako su ih prvi put zapisali? Neko naučio da piše, pa dođe drugi i recituje? Pisar ipak piše na papirus, sporo je to. Ili je recitator naučio da piše, pa je seo da odradi taj posao?)
Pročitavši je ponovo... Da li je moguće da je nešto što je nastalo pre 3,000 godine, ujedno i nešto najbolje što je ikad napisano?
---------- Zapažanja.
1. Sve je s jedne strane jako čudno - bajka sa mitovima, nadljudskom snagom, čudnim bogovima. A opet, toliko poznato i nakon 3,000 godina. Ti bogovi su tako slični nama, Ahilejev bes i sujetu mogu da zamislim kod nekog političara, kao i Hektorovu brigu za svoju porodicu i grad.
2. Katalog brodova je sranje, ne treba se mučiti. Koliko ljudi odustane od čitanja u drugom pevanju?
3. Ponovo sam iznenađen da je ovo priča o samo 10 dana rata (mada, ne slaže mi se nešto taj tajming, pred kraj se spominju drugačija trajanja, neko je pogrešno zapamtio šta je Homer pričao). Počinje usred priče, i završava se usred priče. A jedan, onaj najduži dan Hektorove super-moći, traje maltene trećinu Ilijade.
4. Neke scene se ponavljaju, bukvalno reč po reč se koriste isti stihovi. Stilski alat ili nešto što je pomagalo recitatorima da je lakše nauče? I šta je sa "kravookom" Herom i "Ahejcima sa zlatnim nazuvcima"?
5. Kako je samo Ahilej ispsovao Agamemnona na početku. Ovaj je kralj, zaboga. I da li je Ahilej preterao sa svojim durenjem? Koliko smrti je naneo Grcima dok se nije borio? I uspeo ozbiljno da posvađa bogove.
6. Bogovi su sjajni. Nisu uvek dobri, ljubazni ili pravedni. (Da li je naš koncept boga pogrešan?) Bogovi nisu svemoćni, a ni sveznajući. Imaju mnogo ljudskih mana - ako ih gledamo iz tačke ljudi u Ilijadi, moćni su i izuzetni, ali ako ih gledamo iz tačke naratora, onda su sitni i sujetni do zlaboga. Nisu stvorili svet, nemaju simpatije ni ljubavi prema ljudima (imaju prema nekima, ako su im to deca koju su napravili sa ljudima, na primer). A opet, toliko su sjajni. Ne mogu da izaberem najomiljenijeg boga. Prepričavao ćerki - ona sad priča po školi da smo mi u porodici sad ipak religiozni, ali smo politeisti.
7. Najomiljeniji lik među Grcima? Odisej ili Ajant? Porota još zaseda.
8. Trojanci nisu varvari, pričaju grčki, poštuju iste bogove. Ali su ipak neprijatelji. Trebalo bi da navijamo za Grke. Ali Trojanci su simpatičniji - ne bore se (samo) za čast i slavu, bore se za život, za svoj grad, za svoje porodice. Žene i deca će im biti silovana i/ili porobljena. Hektor je ljudsko biće - komandant, sin, brat, muž, otac... Njegove scene sa ženom i sinom su među boljima u Ilijadi. S druge strane, Grci mogu da izgube samo svoj život. Ahilej je nečovečji, kao neki super-heroj. Izolovan je, povukao se iz društva. Hladan, nerazuman, sebičan, sujetan, pred kraj skrnavljenjem neprijatelja potpuni varvarin. Ne razume smrt, plače kao mala beba.
9. Bogovi ne mogu biti povređeni, ne mogu umreti. Stoga, kod njih ne postoji hrabrost. Da li to znači da su ljudi bolji od bogova?
10. Simpatično su prepričane bitke u najdužem, Hektorovom, danu. Ako ih čitaš kako ih vide ljudi u Ilijadi, onda ti je sve logično, možeš da zamisliš da se sve tako i desilo. Oni su ti koji utiču na događaje i na smrt. Ali mi, čitaoci, znamo toliko više. Vidimo šta su u tim bitkama uradili Zevs, Hera, Apolon, Iris, Arej... Čitajući paralelno - neverovatno je to mešanje u sudbinu pojedinaca. Čime se ti ljudi (khm, bogovi) bave. Opet, postoje delovi kad Zevs želi da se umeša i spase nekoga, a drugi bogovi mu ne daju. Ne možeš da sprečiš sudbinu, kažu mu otprilike.
11. Ono kad Hera zavodi Zevsa, da mu odvrati pažnju. Najduhovitiji deo Ilijade?
12. Zbog čega nemam nikakve emocije prema Patroklu? On je neki sporedan glumac koji dobija veliku slavu, ali je to s razlogom da umre, da bi se priča nastavila? Ili je nešto ipak u njegovom ponašanju?
13. Da li sam dobro razumeo da svim ljudi imaju jednu sudbinu, a Ahilej ima dve, može da bira? Ako se vrati kući, živeće srećno i dugo. Ali ako ostane da se bori, umreće i zaradiće večnu slavu. Zapravo nije baš tako lako izabrao, čini mi se. Ne samo da se durio zbog Briseide, nego mi se čini da je zaista razmišljao o ovome. Naravno, ovo je ep, a slava je za Grke imala toliku vrednost, da nije moglo drugačije.
14. "Tako su oni pogrebli konjomoru Hektora borca." Kraj. Čekaj, gde je Ahilejeva smrt? Gde je Ahilova peta? Trojanski konj? Pad Troje, paljenje, silovanje? Da mogu da mi kažu da mogu da pročitam (izgubljeni?) ep o tome, ali da moram to da platim danima stvarnog života - koliko dana bih dao?...more
Sjajan Čomski. Otvara oči na svet. Em jedan od najpametnijih ljudi danas, em se slažem sa njegovim pogledima. A još bolje ga je čitati u vreme kad je Sjajan Čomski. Otvara oči na svet. Em jedan od najpametnijih ljudi danas, em se slažem sa njegovim pogledima. A još bolje ga je čitati u vreme kad je aktivizam aktuelan, kao što je aktuelan ovih nedelja kod nas.
Bez obzira na masovnost nekih okupljanja, mnogo ljudi mi kaže "ne vredi, šta se može postići"? Zapravo mnogo, i to je jedna od stvari koje Čomski objašnjava kroz ovu zbirku predavanja. Aktivizam je naporan - počinje sa par ljudi u tvojoj dnevnoj sobi i to može da traje godinama. Ali kad dođe pravo vreme, stvari se ekstremno ubrzavaju. Ukidanje robovlasništva. Fministički pokret. Prava za tamnopute u Americi. Rat u Vijetnamu. Zaustavljanje genocida podržanog od SAD u Istočnom Timoru... Na kraju krajeva, reke Stare planine i Rio Tinto.
Na njegovim predavanjima ljudi se žale da smo postali suviše pasivni. Ovo je pisano 90-ih, ali je veoma aktuelno. Čomski poredi Ameriku 60-ih i 80-ih, i šta je postignuto takvim pasivnim pritiscima. Aktivista je naizgled manje, ali urađeno je mnogo - vlast ne može više direktno da ubija milione kao u Vijetnamu, mora da radi ispod radara, sa manjim operacijama u Nikaragvi, kratkim ratovima u Iraku i Gvatemali, bombardovanjem Jugoslavije umesto iskrcavanjem trupa. Koliko mrtvih bi bilo bez takvih pritisaka javnosti?
Čomski donosi i teorije zavere (fraza za koju on kaže da je postala "prljava reč"), ali na jednom drugom nivou. Nema tu priča o gušterima i (ne)pristajanju na Mesec, a te teorije često nisu potpuno skrivene. Čitanjem državnih dokumenata može se doći do istine - samo treba znati gde i šta čitati i razumećeš šta znači "pritisak na vlade koje rade protivno interesu nacije", "podrška američkom kapitalu" ili "saradnja sa tajnim službama država" (Izrael, Južna Afrika, Saudijska Arabija, koje Čomski naziva "plaćeničkim državama, koje za SAD obavljaju prljavi posao koji ova više ne može da obavlja sama - upravo zbog pritisaka aktivista"). Takva teorija zavere može na primer biti informacija da su za vreme raketne krize na Kubi 1962., SAD izvele seriju terorističkih napada protiv Kube, da su masovno potapali ribarske brodove ali i razneli fabriku na Kubi, pri čemu je poginulo 400 radnika.
Ako se pravilno čita, onda ti je jasno šta znači "containment operation against Soviet Union" ili "defensive operations in 1918", koje su ustvari bile slanje armije u novostvoreni SSSR. Odbrambene operacije na teritoriji strane države? Ovo je samo jedna od takvih operacija u američkom 20. veku.
A kao lingvista, Čomski se posvećuje i rečima i frazama. Pretražio je američke mejnstrim medije 60-ih i u nijednom se nije spomenulo da su SAD izvršile invaziju na Vijetnam. Amerikanci se uvek brane ili "podržavaju demokratiju". Mirovni proces - to je ono što SAD uvek podržava, po svaku cenu, makar i po cenu rata. New York Times, koji se smatra za predvodnika slobodne reči u SAD, je u svim (bukvalno, 100%) člancima od 1980. do 2000. SAD opisivao kao predvodnika mirovnog procesa.
Priča i o kapitalizmu, sistemu koji "radi na pohlepu". Nije to briga za druge ili za društvo - to je sistem u kom svi zajedno treba da se trudimo da bogati ostanu srećni. Ako ne budu srećni, povući će investicije, uložiti drugde i svi smo u problemu. A dok god privatni kapital ima takav uticaj na odlučivanje i politiku, tako će i da ostane.
Kao anarhista, Čomski se zalaže za potpuno ukidanje uticaja države. Zapravo za ukidanje države i institucija kao takvih. Žao mi je da se ovde nije više posvetio toj ideji. Šta uopšte znači ukidanje države? Gde su zakoni, policija, ko štiti slabije? Ko sprovodi zakone? Čomski to priznaje, pa iznosi pomalo čudnu kontratezu, gde se on kao anarhista zalaže za osnaživanje državnih institucija, što bi bila nekakva međufaza u oduzimanju moći korporacijama. Nakon toga - anarhija. Ali, kakva je to krajnja faza koju vidi za društvo?
Objašnjava i želju vlasti za depolitizacijom javnosti. Vlast (prema njemu - korporacije) se trudi da ljudi izgube interes za politiku. Vlast želi da ulaže u naoružanje (što po njegovom i nije toliko loše za pokretanje ekonomije), ne u društvene projekte. Ako ulažeš u škole, puteve, bolnice, onda se ljudi uključuju u politički proces. Počnu da se interesuju, istražuju, zato što je to nešto što ima uticaj na njihov život. Zašto se škola ne izgradi u njihovom kvartu? A interes javnosti nije dobar ni za jednu vlast - bolje je da ljudi ostanu pasivni, da moć zadrže "oni gore". Bolje je ulagati u nešto što ljude ne interesuje (npr. u novi nosač aviona), pa makar bilo potrebno da se zbog toga stalno stvaraju novi neprijatelji. A finansiranje vojne industrije je direktno finansiranje korporacija, ništa drugo osim toga.
Ali šta možemo da uradimo, s obzirom da će ti gore uraditi sve da se zadrže na vlasti i da sistem ostane nepromenjen? Da li treba samo da sedimo i udaljimo se? To su ljudi pričali i za feudalizam i za robovlasništvo, kaže Čomski. Ne treba da budemo izolovani, svako za sebe, treba da se udružimo i onda je sve moguće. (Sredinom 90-ih najavljuje i internet - koji je s jedne strane odličan za komunikaciju među aktivistima, ali koji će potpuno da otupi ljude i uzme im volju da se aktiviraju uživo, a bez toga nema aktivizma). Možda još nije vreme za pravi slobodni socijalizam ili za anarhizam, ali dugo nije bilo pravo vreme ni za ukidanje robovlasništva.
Za kraj - simpatičan mi je i u odbrani i u napadu na države koje su predstavljale "socijalizam" u dvadesetom veku. Najpre se pita, zbog čega se bogastvo Sovjetskog saveza poredi sa Zapadnom Evropom, pa da onda na osnovu toga zaključujemo da ta vrsta državne organizacije nije bila uspešna? Trebalo bi gledati države koje su bile slične SSSR u 1913., pa videti kako su se razvijale do 1990. Treba porediti Bugarsku i Gvatemalu, SSSR i Brazil, a ne SSSR i Veliku Britaniju. Ako uzmemo takva poređenja, pokazaće se da rezultati uopšte nisu toliko loši.
S druge strane, nimalo ne simpatizira sa tim pogrešnim oblikom socijalizma i komunizma. Lenjin i Staljin uradili su sve što je protivno socijalizmu. Nakon Oktobarske revolucije, razorili su sovjete, ukinuli fabričke odbore osnovane u februarskoj revoluciji. Uveli su državni kapitalizam. Kažemo da "socijalizam nije uspeo i da ne treba da se vraća", a pri tome mislimo na socijalističke države poput Sovjetskog saveza ili one koje u svom nazivu imaju reč socijalizam. Zašto ne kažemo "demokratija nije uspela", kad imamo države poput Nemačke Demokratske Republike ili Demokratske Narodne Republike Koreje? Čomski tvrdi da je u onim državama sa "socijalizmom" u nazivu bilo otprilike toliko socijalizma, koliko je demokratije u ovima drugima....more
Kakva knjiga. Nakon 30-ak strana imao sam osećaj da sam ih pročitao nekoliko.
Erika vrline u centru (odsad se u svakoj situaciji pitam "Šta bi uradio AKakva knjiga. Nakon 30-ak strana imao sam osećaj da sam ih pročitao nekoliko.
Erika vrline u centru (odsad se u svakoj situaciji pitam "Šta bi uradio Aristotel?"), ali koliko toga je ovde. Sreća (zapravo eudamonia, što i nije baš samo sreća), intelektualne i prirodne vrline (i mane kao suviše ili premalo toga), slobodna volja, krajnosti i umerenost, pravda kao dvosmislen pojam, jednakost, šest moralnih stanja i samokontrola, prijateljstvo (iz koristoljublja, zbog uživanja i zbog vrline), ljubav prema sebi, uživanje i vrednost razonode...
Napisano pre dva i po milenija. Ista vrednost i dandanas....more
Herodot - turista i istoričar? Nije baš pravedno predstaviti ga u ovakvom redosledu, ali da je putovao, putovao je... Zamišljam te avanture pešice, naHerodot - turista i istoričar? Nije baš pravedno predstaviti ga u ovakvom redosledu, ali da je putovao, putovao je... Zamišljam te avanture pešice, na konjima, zapregama, brodovima… Koliko vremena da se stigne na sva ta mesta, a bilo je i opasno. Egipćani nisu ni želeli da putuju velikim plavim morem, držali su se Nila, a ni Grci se nisu oduševljavali kad se udalje od obala. Herodot ne samo da je proputovao Grčku, posetio Skitiju, već je dospeo do Persije, proveo par meseci u Egiptu, stigao i do južnih egipatskih oblasti, današnjeg Sudana.
Ovog fascinantnog Grka, rođenog 484 p.n.e. u današnjem Bodrumu, Ciceron je nazvao Otac istorije, a Plutarh Otac laži. Tek ovo je nepravedno - njegova zadužbina u obliku Istorije je kolosalna. Koliko je Herodot danas citiran, može da znači da bi bez njega gomila istorijskih činjenica bila izgubljena. O Skitima skoro da i nema drugih zapisa, čitava istorija jednog vremena ne bi postojala. Da je neki Herodot posetio stare Slovene...
Neki njegovi zapisi jesu u najmanju ruku nesigurni, ali ja imam pomalo romantičarski (naivan?) pogled na to. Sigurno nije namerno prenosio neistine, već je skupljao informacije i preneo dalje. Ponekad su priče pojednostavljene, umesto istorijskih dokumenata dobijamo seriju anekdota, ali ovo jeste sjajan pogled na grčku istoriju, mentalitet tog (i drugih) naroda. A opisom običaja dobijamo ne samo početak istorije, već i početak etnografije.
A kad sam već kod te reke anekdota, ona znači i da se ovo čita kao literatura. Nema suvoparnog prenosa činjenica, ovo su priče koje te zovu da im se vratiš. Teško se zaboravlja priča o odrastanju persijskog vladara Kira Velikog ili o tome kako je Kserks kaznio lokalnog vladara koji je molio da mu ne odvede svih pet sinova u rat (presekao ih na pola i proterao celu persijsku armiju putem između njih).
Istorija je podeljena u devet knjiga koje simpatično nose imena devet muza, a počinju pričom o kralju Krasu iz kraljevstva Lidija, kao početku evropsko-azijskog konflikta, a Kras se kasnije neočekivano pojavljuje na nekoliko mesta. Grci protiv Varvara (“barbari” su tako nazvani pošto su Grci njihov govor razumeli samo kao “bar bar bar”, a tako su nazivali sve ne-Helene). Nastavlja usponom Persijskog carstva pa dugačkim putovanjem u Egipat.
Ima iz tog dela o Egiptu interesantna pričica koja govori o Herodotovoj oduševljenosti detaljima, ali i o njegovoj naivnosti. Obilazi tako sa svojim vodičima groblje i nailazi na razbacane kosti i lobanje. Ovo se dešava pedesetak godina nakon velike bitke na tom mestu, a kad upita svoje vodiče kakve su to kosti, odgovaraju mu da su ostale tu nakon bitke. Pedeset godina kasnije? Već i ovo navodi na sumnju, ali sledi još nerazumnije objašnjenje - pogledajte kako Egipćani imaju deblje lobanje, pošto su navikli da nose šlemove i kape, dok Persijanci imaju tanke lobanje zato što hodaju gologlavi, pa im sunčevi zraci tanje kosti.
U Egiptu se bavi i pogrešnim prevodom hijeroglifa na piramidama, pa tako ti znakovi navodno govore o tome šta su radnici jeli i pili za vreme gradnje istih, što nema nikakve veze sa stvarnim prevodom. Moguće da je vodič bio nepismen, nije hteo to da prizna, pa je izmišljao dok su išli? Ipak, proces mumificiranja je opisan dosta verno i pošto egipatski mumifikatori nisu ostavljali nikakve zapise o tom procesu (valjda su ljubomorno čuvali znanje u okviru branše), ispada da je Herodotovo upustvo za mumifikaciju najbolje koje imamo.
U poslednjoj trećini Istorije, Herodot se vraća u Grčku i tu sledi klimaks - grčko-persijski ratovi. Ovo je zapis o tada skorijoj istoriji, o događajima od pre par decenija, kao kad bismo danas pisali o o ratu u Vijetnamu. Imao je mnogo izvora, preživelih svedoka, sigurno i zapisa iz tog doba. Prvi put imamo delo koje se bavi skorašnjim događajima umesto o legendama. Jonska pobuna protiv Persijanaca, pa manje bitke koje slede i prvi vrhunac sa atinskom pobedom kod Maratona (490 p.n.e.). Nakon Darijeve smrti, detaljna priča o velikom Kserksovom pohodu u kom želi da kazni Atinjane za nesreću svog oca. Nakon junačkog poraza Spartanaca kod Termopila, Atinjani nekim čudom (može se reći ni sami ne znaju kako) uspevaju da poraze persijsku flotu u pomorskoj bitci kod Salamine 480 p.n.e. Ako je antička grčka civilizacija temelj evropske i generalno zapadne civilizacije, koliko bi samo evropska istorija bila drugačija da nisu?
Ima i ovde stvari kojima na prvi pogled nije mesto u istorijskom delu. Uticaj bogova, na primer. Na trenutke je kao da čitaš Ilijadu, pa su ljudi u glavnim ulogama, ali bogovi redovno intervenišu i povlače niti. Čak i kad ne tvrdi da je neki događaj posledica odluke božanstva, ne postoji velika odluke koja nije donešena na osnovu žrtve bogovima i toga “da li je žrtva bila ugodna”. Uzmeš kozu ili bika, zavisno koliko je veliko pitnaje, žrtvuješ ga, onda je seciraš i na osnovu toga kako izgledaju jetra ili srce, proceniš da li treba da primiš bitku ili da se povučeš.
Ali čak i ti religiozni izveštaji diraju u srce. Detaljan opis dana koji prethode bitci kod Salamine govori kako Atinjani šalju ambasadore u proročište u Delfima kako bi proverili šta da rade povodom nadolazeće persijske invazije. Dobijaju odgovor “Bednici, a što sedite? Bežite na kraj sveta! Ostav’te domove vaše i brežuljke okruglog grada. Jer mi ni glava čitava, ni telo ostati neće… Čist’te se sad iz hrama i na nevolje spremni bud’te.”
Kad su već pali u očajanje posle ovoga, vrate se još jednom, sa novim žrtvama i mole za ugodnije proročanstvo: “Gospode, smiluj se na ove grančice s kojima smo ti došli i proreci nam nešto bolje o našoj otadžbini, u protivnom slučaju nećemo otići iz hrama, nego ćemo ostati tu dok ne umremo.” Srećom, dok sam ovo prepričavao ćerki, seckao sam luk za ramstek, pa nije mogla biti sigurna zbog čega tati suze oči.
Herodot pokušava da bude objektivan i ne predstavlja varvare kao proste divljake, ali ipak se radi o ratu između sila porobljavanja (Persije) i sila slobode (Atina) i njegova strast izbija sa svake strane. I ta strast se kroz ovo (inače, prvo preživelo dugačko delo u prozi) prenosi i na čitaoca. Priznajem, ponekad nije lako ispratiti sve sitnice - poznavanje grčke mitologije je skoro pa preduslov, a ne treba zaboraviti da je ovo istorija bez godina, pa je fino pratiti Vikipediju za dobijanje osećaja o vremenu - ali vredi truda. Herodot u uvodu kaže da je ovo delo pisao “radi toga da se vremenom ne bi umanjio značaj onoga što je čovečanstvo stvorilo, te da velika i divna dela, i ona koja su stvorili Heleni, kao i ona koja su stvorili varvari, ne bi bila zaboravljena, i zato da bi objasnio zašto je između Helena i varvara dolazilo do ratova.” Čitamo ga 2.500 godina kasnije, moglo bi se reći da je uspeo u tome.
Balašević je znao da stavi roman u 4 minuta, a Gospodinov zna da ga stavi u par rečenica. Kod nekih od ovih mikro-pričica, dužine od nekoliko redova dBalašević je znao da stavi roman u 4 minuta, a Gospodinov zna da ga stavi u par rečenica. Kod nekih od ovih mikro-pričica, dužine od nekoliko redova do stranu ili dve, čoveku bude žao što nisu iskorišćene za nešto duže.
A ako nemaju baš toliku temu, onda ili imaju jednu dobru ideju, ili su zabavne za čitanje. Nikad više, na primer, neću proći aerodromom, a da se ne setim slave željnog Hrista Dimitrova Hristova.
[image]
A tu je i Lepa Brena. Gospodinov je odličan, Fizika tuge je drugačije iskustvo, ali ništa lošije od ovoga.
Sjajno. Ne sećam se kad sam nešto krenuo da čitam ponovo i pre nego što sam završio prvi put.
Iznenadilo me što mi se Novac toliko dopada, ali iznenadSjajno. Ne sećam se kad sam nešto krenuo da čitam ponovo i pre nego što sam završio prvi put.
Iznenadilo me što mi se Novac toliko dopada, ali iznenadile su me još dve stvari. Iako je prost, često na granici Bukovskog, Ejmis ima odličan smisao za humor. Razmišljam ko me još toliko nasmejao i samo Erlend Loe pada na pamet. I, društvena kritika je još uvek skoro pa jednako relevantna i oštra, iako je roman iz 1984.
Ovaj roman-komedija je jedan od onih bez priče. Uglavnom, engleski genije za snimanje reklama Džon Self, dolazi u NYC da snimi svoj prvi film. Osim što zna da snima reklame (a i to uglavnom za restorane brze hrane i za pornografske časopise), ne zna baš mnogo. Ne čita (bah), maltene se ne trezni i često gubi svest od alkohola, prežderava se hamburgerima, tuče žene (ustvari, "ne više"), gleda s/m pornografiju... Nema baš mnogo stvari zbog kojih ga možeš zavoleti ("Ja sam nova vrsta i ti me mrziš. Ja sam onaj koji ima novac i ne troši ga nizašta drugo osim za ružne stvari.")
Džon Self je dakle luzer, često podseća na Henryja Chinaskog iz romana Bukovskog. Ali, izvini Čarlse, Ejmis je em bolji pisac, em je zabavniji. Čak i kad najdirektnije priča "o drkanju", nekako uspeva da to ne zvuči loše. Novac je napisan u stilu govora, neliterarno, pisan je u slengu. Hoću da kažem da zvuči kao da ti ga neko prepričava usmeno. Uz to, Džon Self se često obraća nama i uvlači nas u priču, ponekad traži naše savete a ponekad nas pravi saučesnicima u njegovoj pokvarenoj mašti ("Ajde, brate, sestro, priznaj..."). Kako je Ejmis rekao, "Money was difficult to write because it is essentially a plotless novel. It is what I would call a voice novel. If the voice doesn't work you're screwed".
Da li glas radi svoj posao? Novac sam najpre slušao u Audible izdanju. Kad ga izgovara glumac, još kako radi. Hteo sam da vidim kako izgleda na papiru, pa sam pozajmio srpsko izdanje i počeo da ga čitam paralelno. Pa, ne zvuči loše, ali nije na istom nivou. Razumem da je sleng teško prevoditi. Da li ga lokalizuješ, pa onda koristiš "bre" i slično smeće? Ili pokušavaš da zadržiš engleski humor, koji temelji na neprevodivim frazama? Huh, ne bih voleo da sam u koži prevodioca, možda bi znao neko drugi da mi objasni kako se to ispravno radi? Šta misliš, brate, sestro? Pomozi mi, sam ne shvatam... ...more
Glavni (neimenovani) pripovedač novog Murakamijevog romana, napisanog u prvom licu, je slikar. Ponovo je to muškarac koji živi sam, ima 36 godina, volGlavni (neimenovani) pripovedač novog Murakamijevog romana, napisanog u prvom licu, je slikar. Ponovo je to muškarac koji živi sam, ima 36 godina, voli da priprema hranu, sluša klasičnu muziku i džez. Gledajući tako, možda su u pravu oni koji tvrde da Haruki piše uvek istu knjigu. Ipak, ovde je potpuni fokus na umetnosti. Ne samo na likovnoj umetnosti, već na kreativnom procesu stvaranja uopšte. A ima i toliko toga za nas, sa ove druge strane, koji umetnost samo konzumiramo. Nakon što pročitaš Murakamijeve opise promatranja i analiziranje slika, dođe ti da izabereš tek nekoliko dela na drugom spratu Narodnog muzeja (možda Bele prozore ili Plava vrata?) i da se vraćaš nedelju za nedeljom kako bi posmatrao samo njih.
Naravno, knjigom sam oduševljen zato što Murakami sjajno piše. Zanimljivo je čitati skoro svaki njegov pasus, čak i kad prepričava jutarnje vesti sa radio iili vremensku prognozu, pripremu "jednostavne večere" ili kako je ko obučen.
I likovi su odlični. Ljudi kakve bi voleo da imaš za sagovornike. To su osobe koje razgovaraju o portretu Van Gogovog poštara (i koji znaju da je taj poštar iz Arla), slušaju Verdijeve opere u Kataniji na Siciliji i znaju šta su bile poslednje reči Imanuela Kanta.
S druge strane, ovo mi je osmi pročitani Murakami i moguće da mi je on omiljeni živi pisac, tako da možda u mom mišljenju ima i nečeg subjektivnog. Knjiga je sjajna, tako da dok ne proočitam drugi deo, ponovo se pitam, kad će ta Nobelova nagrada? ...more
Za razliku od Stranca, ovde smo Kami i ja imali nezgodan odnos. Ponovo je počelo spektakularno - ljubav na prvu rečenicu: "Postoji samo jedan doista oZa razliku od Stranca, ovde smo Kami i ja imali nezgodan odnos. Ponovo je počelo spektakularno - ljubav na prvu rečenicu: "Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem - samoubistvo. Suditi o tome da li ima ili nema smisla živjeti znači odgovoriti na osnovno pitanje filozofije."
Ali onda na marginama mog izdanja kreću upitnici. Ne samo da ne razumem šta želi da kaže generalno (zbog čega sa toliko strasti i veselja tvrdi da život nema smisla?!), nego ne razumem čitave rečenice. Ponavljam ih reč po reč, polako. Krivim prevod, poredim ga sa engleskim (nije najbolji, Svjetlost 1987, Nerkez Smailagić). Ali nije to glavni problem. Možda to što je dva ujutro? Perem zube, razočaran u sebe posmatram se u ogledalu, pa se besan vraćam na kauč. Do četiri. Ne vredi, ne ide.
Sledeći dan, kao da je neko podigao roletne. Ne znam šta mi se desilo tada (ili šta mi se dešavalo do tada), ali od pedesete strane sve je tako jasno! Živeo apsurd i život u sadašnjem trenutku, mržnja prema nadi ("biti lišen nade, to ne znači očajavati"), stalna životna revolucija, "pronicljiva ravnodušnost prema budućnosti"...
Ne slažem sa svim što tvrdi. Valjda postoji nekakav smisao života. Ljubav? (Ne isključivo romantična i ne isključivo prema ljudima) Nije u pravu da ne postoji nikakva sloboda, pa ni sa svojim pogledom na nauku i učenje. Ne razumem ni kvantitet iskustava ("najviše živeti"), u odnosu na kvalitet. Odbacuje lestvicu vrednosti, umesto toga tu je lucidnost sadašnjosti. Da li je to dovoljno za etiku, moral? Bah, imao je 28 godina kad je ovo napisao, to je.
Ispada da se ne slažemo oko bitnih stvari, biće ovo buran odnos. Ali kakav!...more
"Sva zapadna filozifija je serija fusnota Platonu," rekao je neko. Neko drugi "treba ga čitati ceo život". Šta ja da dodam? Više za sebe, da se setim "Sva zapadna filozifija je serija fusnota Platonu," rekao je neko. Neko drugi "treba ga čitati ceo život". Šta ja da dodam? Više za sebe, da se setim kasnije svog razmišljanja nakon prvog čitanja.
Ovaj mega-dijalog o organizaciji i strukturama društva, politici i državi, ali pre svega o pravičnosti i o tome kako treba živeti (ukratko: bolje, mada ne uvek i unosnije, je biti pravičan), jednostavan je za čitanje.
Obično slušaoci pred Sokrata postavljaju neko mišljenje (npr. "Nepravičnost je dobra za onog ko je počini, loša za sve ostale. Pravičnost je dobra za ostale, loša za onog ko je čini."), koje on onda preokreće, lomi, kontra-argumentuje... Dijalozi su ponekad literarno odlično napisani, drugi put opet prosti, kad mu učenici odgovaraju kao da su bez mozga, klimaju i potvrđuju njegove reči, tek toliko da se uključe... Na trenutke ni argumentacija nije najoštrija, ponekad toliko da mi se čini da to radi namerno, kako bi se kasnije vraćao na iste teme ili te uključio da se usprotiviš.
Ima tu dosta argumenata sa kojima se ne slažem, ma koliko se potrudio da ih uspostavi. Cenzura, na primer. Razlike među polovima, vaspitavanje dece ili odnos prema robovima. Kao i pojedini delovi o organizaciji države, pored kojih mogu da zamislim Musolinija kako ih podvlači i koristi u argumentaciji. Ima i konkretnih predloga kako organizovati državu ili grad koji zvuče naivno i zastarelo. Nisam siguran da su ti predlozi ikad bili zamišljeni realno. Toliko su daleko od stvarnih društava, da su možda tu kao neka ironija. Ima i segmenata kad započne na jednu temu, pa stane i ne vrati joj se sledećih pedesetak strana. Nervirao me je kako je jedno vreme mlako branio pravičnost. Ali, i pored toga, ovo je vrhunski unutrašnji doživljaj, misaona vežba koja se čita odlično. Staromodna izgradnja argumentacije, polako, strpljivo, uz postavljanje temelja i primere koji na prvi pogled nemaju veze sa tim što argumentuje.
Tu su, naravno, i dve poznate priče koje koristi da poentira: Pećina i Gigov prsten. Državu treba pročitati samo zbog njih, ako ništa drugo.
Od dijaloga, čitao sam zasad još samo Odbranu Sokratovu, koja je direktnija i jednostavnija. Država je idealna za podvlačenje, komentare na marginama... (pišem: 'Prva knjiga je bila vožnja u prvoj, sad je prebacio u petu!'). Moje Deretino izdanje je masakrirano, biće interesantno čitati ga ponovo i čuditi se kako sam neke stvari shvatio potpuno pogrešno. ...more
Sjajna kombinacija psihologije i filozofije, ali i priča kao takva daleko od toga da je rđava.
Razgovori, nekakva međusobna psihoterapija, između JozeSjajna kombinacija psihologije i filozofije, ali i priča kao takva daleko od toga da je rđava.
Razgovori, nekakva međusobna psihoterapija, između Jozefa Brojera (zajedno sa Frojdom oca psihoanalitike) i Fridriha Ničea su potpuno fascinantni. Ne samo da je jasno da je dijaloge pisao čovek sa decenijama praktičnog iskustva iz psihologije, već su i na intelektualnom nivou dosta duboki. Čitajući ih, prosto ti je žao što takve razgovore ne možeš voditi u svom "običnom" životu. Gde žive ljudi sa kojima se može razgovarati na ovakav način? Ili bar sedeti negde blizu pa ih slušati? Ali dobro, valjda zato i postoji odlična literatura.
Kad je Niče plakao nudi način da razmisliš o svom životu, mislima i vlastitim strahovima strahovima, ali je i simpatična knjiga za upoznavanje sa Ničeovom filozofijom. Da li je Zaratustra sledeći?
Ne verujem da je ijedan rat vredan velikog gubitka života, ali kao prva linija odbrane od fašizma, ukoliko je postojao rat u kom se vredelo boriti, toNe verujem da je ijedan rat vredan velikog gubitka života, ali kao prva linija odbrane od fašizma, ukoliko je postojao rat u kom se vredelo boriti, to je bio ovaj.
Bilo je većih nepravdi i zla u 20. veku, ali na španski građanski rat sam uvek gledao kao na pravi "sukob dobra i zla". Prvi užasi fašizma, puč i nemilosrdna vojna sila protiv demokratski izabrane republike, nemilosrdno nasilje, uz stotine hiljada streljanih civila i nepravda naočigled tada još slobodne Evrope. Bivor je i ovaj sukob ideologija sjajno opisao, u svom stilu. Detaljno proučena istorija, prožeta anekdotama, citatima i pričama, donosi istoriju koja se čita poput dobro napisane fikcije. Jednostavno ti ne daje da staneš, 500+ strana prođe brže nego što bi to očekivao, bez obzira što mi je ovo bila jedna od težih istorijskih knjiga za čitanje. Depresivna i teška, na trenutke kao da mi Bivor drži veliki teg na plućima.
Stradanje civila Ovaj sukob je bio preteča svetskog rata i u nasilju prema civilima. Primeri kad desničarski vlasnik zemlje poređa svoje radnike i ubije šestoricu, kako bi obeshrabrio ostale, ili čuveni slučajevi fašističke propagande o paljenju živih sveštenika su deo anekdota. Jedan od citata fašističkih Falangi govori za sebe: "Poput hirurga, potrebno je iseći oboleli deo društva, pogotovo kada pacijent nije svestan šta je najbolje za njega. Nacionalno ozdravljenje može da se postigne samo kroz bol. Živela smrt!"
Užasa je bilo sa obe strane, ali su nacionalisti to radili efikasnije i sa više strasti. Procenjuje se da su hladnokrvno pobili oko 200,000 ljudi, četiri puta više od republikanaca. Da li samo zato što u građanskim ratovima, pobednik obično ubije više ljudi, ili zato što su imali efikasnije oružje? Gernika je ostala simbol nemilosrđa fašizma, ali je bilo i gorih zločina - u bombardovanju Gernike je poginulo 250-300 ljudi, dok je samu u Malagi nakon zauzeća grada streljano 3,000 ljudi, a ukupno oko 16,000 do kraja 1944-te.
Svetski rat preko posrednika Sukob ideologija - sa jedne strane socijalizam i tada još demokratija (kasnije komunizam), sa druge fašizam, i to pre nego što je spoznan za onakvog kakvim ga vidimo danas. Impotencija diplomatija Engleske, Francuske i SAD vodi ka politici nemešanja, pa čak i toliko daleko da se legitimno izabranoj vladi jedne zemlje zabranjuje kupovina oružja za odbranu. U to vreme, na zapadu nije bilo simpatija prema levičarima, ali nisu želeli ni kontrolu nacističke Nemačke ili fašističke Italije. Postojao je i strah da će Španija postati Sarajevo iz 1914-te, jedna varnica koja će zapaliti Evropu. Sve to je dovelo do toga, da je Španija žrtvovana brutalnije i ranije nego Čehoslovačka 1938.
Nemačka i Italija su, s druge strane, reagovale odmah. Najpre pomogle u transportu nacionalističkih snaga iz Afrike, a kasnije slanjem najmodernijih aviona, pilota i tenkova, koji su desničarima doneli najverovatnije odlučujuću vojnu prednost, a pogotovo Nemcima idealan poligon za testiranje novih taktika i oružja (Ju 87 Štuka i lovac Fw109, taktika vazdušnih dvoboja u parovima, pa i Blitzkrieg je dokazan na tlu Španije). Sovjetski Savez se Republici pokazao kao jedini saveznik - pomogli su dostavom tenkova, kao i u odbrani Madrida 1937., ali avioni su bili nemoćni u borbi sa nemačkim modelima, a Republika je zauzvrat u Moskvu na samom početku rata poslala svoje celokupne zlatne rezerve (skoro 500 tona), što je Staljin kasnije oportunistički koristio i zloupotrebljavao.
Internacionalne brigade "They gave up everything — their loves, their countries, home and fortune, fathers, mothers, wives, brothers, sisters and children — and they came and said to us: “We are here. Your cause, Spain’s cause, is ours. It is the cause of all advanced and progressive mankind.” Mothers! Women! When the years pass by and the wounds of war are stanched; speak to your children. Tell them of these men of the International Brigades."
Deo govora La Pasionarije prilikom odlaska Internacionalnih Brigada iz Barselone, oslikava ono što bi nas danas zapanjilo. Ko bi danas bili ljudi koji bi iz ideala napustili svoje domove, da bi se borili za tuđu zemlju, za tuđu slobodu? Da li su to bili avanturisti ili ljudi koji su verovali u nešto i šta bi trebalo da se desi danas, da se ovo ponovi? U vremenu post-idealizma, ovako nešto je verovatno nemoguće, ali pokušaj zaustavljanja fašizma je verovatno bio vraški dobar razlog za putovanje u Španiju.
Građanski rat u građanskom ratu Dok je Franko imao jasnu taktiku i vojničku disciplinu, levica je bila podeljena. Izbore je dobio Narodni front, koalicija socijalista, komunista, anarhista i internacionalista. Pokazalo se da ovde mora doći do političkih, a kasnije i oružanih sukoba, posebno nakon Staljinovog pritiska na vladu, na osnovu izdobava oružja i španskog zlata koje bilo u Moskvi. Borba protiv internacionalista ('trockistički fašisti', kako su ih nazivali) i anarhista u ideji da se ujedini vlast, preuzme centralna kontrola možda nije bila na nivou Staljinovih čistki 1937., ali su metode bile iste, pošto su ih vodili kadrovi NKVD.
Republika je borbu počela formiranjem narodnih milicija, ljudi koji su se okupili da odbrane živote i slobodu. Kasnije je bilo potrebno da se reorganizuju u Narodnu armiju, ali iako su na taj način dobili na organizovanosti, zbog internih sukoba su izgubili na moralu. Čak su i volonteri internacionalnih brigada, neretko bivali osuđeni za izdaju (izraz "peta kolona" proizizlazi iz španskog rata i navodne pete kolone nacionalista koji su u Madridu spremno čekali ulazak Franka) i streljani bez suđenja. Vojna taktika je bila zastarela, do kraja se insistiralo na zastarelim taktikama iz prvog svetskog rata, na velikim frontovima i ofanzivama, koje su se pretvarale u smrtonosne pokušaje za republikanske najbolje jedinice. Vera u "jak revolucionarni moral" vodila je do samobilačkih napada, od kojih se nije odustajalo ni kada je sve bilo iygubljeno, zarad sujete političara i propagandne mašinerije koja je pokretana na počecima tih ofanziva.
Posledice Broj stradalih je ogroman, ali jedna od posledica je i fašistički režim u Evropi do Frankove smrti 1975. Osetljive teme masovnih ubistava, još uvek više desetina hiljada nepronađenih grobnica, kao i različitih pogleda na religiju i njenu ulogu u ratu, razlog su što u Španiji ni dan danas nije došlo do pomirenja.
Šta bi se desilo u slučaju pobede levičara, pa ma koliko malo verovatna ista bila? Izbori 1936. doveli su do pobede levog fronta, ali pitanje je kakva bi bila vlast u Španiji u slučaju pobede Republike. Koliki bi bio uticaj Staljina na tu vladu - da li bi dobili diktaturu poput one u Sovjetskom savezu, ili ipak državu koja bi bila začetnik nečeg boljeg, "evrokomunizma", kako su ga kasnije nazvali vođe španske komunističke partije u egzilu, nakon što su raskrstili sa Sovjetima?
Kao najbolje istorijske knjige, i ova otvara bar toliko pitanja koliko daje odgovora. Što se mene tiče, ove godine mi na ovu temu slede još Orvelova Kataloniji u čast, Hemingvejova Za koga zvono zvoni, a verovatno i neki od memoara naših španskih boraca. Španija moje mladosti Lazara Udovičkog, na primer, ako je negde pronađem. ...more
Arči Ferguson je dečak rođen 1947. Oster nam ovde ne donosi samo priču o njemu, već četiri paralelne priče o četiri njegove verzije. 4-u-1 bildungs-roArči Ferguson je dečak rođen 1947. Oster nam ovde ne donosi samo priču o njemu, već četiri paralelne priče o četiri njegove verzije. 4-u-1 bildungs-roman, o životima kakve je Arči mogao da vodi, u zavisnosti od odluka koje je on (i češće, njegovi roditelji) donosio u toku odrastanja.
Ovo je najbolja knjiga koju sam pročitao ove godine, ali ipak vidim zašto je ne bih mogao preporučiti svakome.
Pre svega, 4321 je ogroman. Baš zahteva vreme. Uz to, traži i trud. Oster stvara kompleksne likove i plete mrežu odnosa među njima, ali to radi tako da sam posle pedesetak strana crtao porodično stablo za lakše snalaženje. A pošto razlike između četiri Fergusona nisu tolike da se mogu lako popamtiti, počeo sam da vodim i tabele sa bitnim dešavanjima za svakog. Možda zvuči više kao Excel nego čitanje romana, ali ja sam uživao u svakoj od 930+ strana.
Zato što je Oster sjajan pripovedač. Ima tu rečenica od po par strana, ali čak i kroz takve, priča klizi, tera te dalje. Dijalozi su uverljivi, kao i motivacija svakog lika. Tako, na primer, iznosi toliko detaljnu analizu ljubavne veze jednog od Fergusona, da sam se zapitao da li bih mogao da izvedem tako nešto za moju vezu od 20+ godina.
Ima tu mnogo američke istorije 60-ih, razmišljanja o knjigama i pisanju, pričama u priči (pripovetka Verni sapatnici, o levoj i desnoj cipeli Henku i Frenku, je na 15-ak strana i posebno je simpatična), pa i romana u romanu. 4321 se može čitati kao malo drugačija priča o odrastanju zaljubljenika u literaturu.
S druge strane, najjači utisak ostavlja glavna ideja - o malim, često slučajnim događajima ili susretima koji u tom trenutku ne izgledaju sudbonosno, ali ostavljaju pečat i menjaju život. Pogotovo kad se dešavaju detetu ili adolescentu. Najčešće pomišljamo da nam se životi menjaju zbog velikih odluka, koje smo dobro promislili, ali koliko puta se to desi zbog sitnica ili slučajnosti. Ili zbog odluka koje su donosili naši roditelji.
Ima nečeg i u samoj dužini knjige. Da li ogromne knjige same po sebi ostavljaju jači utisak? Kako su curile poslednje strane, krenuo je da me preplavlja žal. Nema više... A nisu baš česti romani pored kojih sam se tako osećao.
Ove godine sam napravio listu 100 najboljih romana koje sam ikada čitao (da, volim tabele). 4321 ide među prvih 10....more
Pored Brajsonove Kratka istorija bezmalo svačega, verovatno najbolja knjiga sa oznakom 'popularna nauka', koju sam pročitao.
Odgađao sam da započnem sPored Brajsonove Kratka istorija bezmalo svačega, verovatno najbolja knjiga sa oznakom 'popularna nauka', koju sam pročitao.
Odgađao sam da započnem sa Sapiensom, istorijom ljudske vrste. Da li može mnogo novih stvari da se kaže na toliko puta odrađenu temu? Ispada da ne može, ali može da se na jako interesantan način odgovori na bitna pitanja, ali i da se otvore nova. Ovo je hrana za mozak u pravom smislu te reči.
Tematike koje Harari pokriva nisu samo početne praistorijske biologija i istorija u razvoju Homo Sapiensa u odnosu na druge vrste čoveka. To su i antropologija, kasnije ekonomija, politika, sociologija, religija, psihologija, ratovi i mir, genetički inžinjering... Ova sveobuhvatnost u nekim trenucima preti da će da upropasti sjajnu prvu trećinu knjige (Harari tu blista sa objašnjenjem kognitivne revolucije). Autor želi da gurne glavu u svaki ćošak naše kulture i iz svog ugla objasni sve koncepte razvoja čoveka, ali nakon smirenije (i malo dosadnije) druge trećine, knjiga ulazi u spektakularnu završnicu. Pojašnjenja u vezi industrijske i naučne revolucije, kao i spekulacije o daljem razvoju čoveka su tour-de-force. Sjajan uvod u sledeću Hararijevu knjigu, Homo Deus: A Brief History of Tomorrow, koja je upravo napravila veliki skok na mojoj 'to-read-shortlisti'.
Sapiens obrađuje toliko različitih koncepata da je treba čitati polako, ali i više puta. Neka saznanja nisu preterana otkrića, pa tako kad obrađuje istoriju hrišćanstva, taj deo nije preterano interesantan (ali opet, tu su dodatne zanimljive činjenice, kao to da su Rimljani za ukupno 300 godina borbe protiv hrišćana, ubili manje istih nego što je bilo žrtava u samo jednoj, Vartolomejskoj, noći, u bici katolika i protestanata u Srednjem veku). Opet, neki delovi vam stvaraju nove interese i upućuju u stvari o kojima MORATE saznati više. Ovako sam se osećao čitajući Brajsanovou Kratku istoriju.
Teško je pobrojati sve što je interesantno u Sapiensu, pa bih samo ovo... Autor tvrdi da je fikcija ta koja je najzaslužnija za razvoj čovečanstva i skok iz praistorije u ubrzan razvoj (ubrzan, iako se radi o periodu od oko 60,000 godina). Ljudska mogućnost da kreira i ispriča priče, kao što su fikcija o zajedničkoj saradnji, o religiji, novcu, državama ili kapitalizmu, uticala je na to da smo mi kao jadna i bedna vrsta, koja je stotinama hiljada godina razvijala mozak umesto mišića (a da nam taj mozak dugo dugo nije ničemu koristio), pobedili standardni model evolucije, koji je govorio da opstaju brži ili jači. A kad smo već kod evolucije, autor smatra i da je evoluciji došao kraj i da je čovek uz pomoć svoje božanske prisutnosti i razvoja genetičkog inžinjeringa taj koji je za samo par desetina hiljada godina pobedio prirodni proces koji je trajao više od četiri milijarde pre njega.
Sapiens sam odslušao kao Audible knjigu i odlična je i u tom formatu. Drži pažnju i čini svet oko tebe neinteresantnim :) Međutim, sledeće čitanje će mi biti u standardnom formatu. Iz ovih stopa odlazim u knjižaru - vidim da je 2,200 dinara, ali biće to jedan od bolje potrošenih Milankovića. ...more
Loading...
