Predavanja, pretvorena u audio-knjigu, u kojoj kroz deset poglavlja ova astro-fizičarka pokušava da objasni neke naučne koncepte iz filmova, knjiga i Predavanja, pretvorena u audio-knjigu, u kojoj kroz deset poglavlja ova astro-fizičarka pokušava da objasni neke naučne koncepte iz filmova, knjiga i video-igara naučne fantastike.
Ima ovde dosta fizike. Priznajem da je u nekim trenucima bilo zabavno podsetiti se osnovnih stvari, toga kako radi gravitacija u svemiru, na primer, da je brzina svetlosti fiksna zato što fotoni nemaju težinu, pa ih gravitacija ne može usporiti. Ili da bi voda na Marsu isparila (što verovatno i jeste) zbog nedostatka vazdušnog pritiska, i da je težina Sunca 99,86% celokupne težine u našem sistemu.
Otrežnjujuća su i neka objašnjenja, koja nam otprilike kažu da se ne nadamo. Jednostavno za vreme naših života, a verovatno i 2-3 generacije nakon nas, nećemo biti ništa bliži svemirskim stanicama koje putuju svemirom, a kamoli brodovima koji prelaze ogromne razdaljine brzinom svetlosti (ili skaču kroz rupe uz pomoć warp-pogona). Jednostavno, najveći praktični izazov u ovom trenutku je kako poslati veliku količinu materijala u svemir, kako bismo mogli izgraditi svemirsku stanicu.
Tek onda dolazimo do veštačke gravitacije - rotaciona gravitacija je nemoguća, pošto bismo morali imati ogroman brod. Gravitacija uz pomoć stalnog ubrzanja od 9,8 m/s2 opet nije moguća, jer je nemoguće vući sa sobom toliko goriva. Gde su putovanja brzinom svetlosti, skakanja kroz crne rupe ili savijanje svemira po principu vreme-prostor...
Na kraju, nije ovde nešto specijalno novo rečeno. I dalje ne shvatam koncept kvantne fizike, a ni savijanje prostora i vremena mi nije ništa jasnije, ne vredi. Bilo mi je, ipak, zanimljivo što neko ko razume, ipak kaže da većina filmova, serija i video-igara, barem pokušava da objasni koncepte svoje nauke, bez obzira što tako nešto postoji - objašnjavaju na osnovu nekih postojećih dostignuća, istraživanja ili koncepta, kako bi stvari mogle da funkcionišu. ...more
Distopijska priča, postavljena u blisku budućnost (zapravo, u 2024, ali napisana 1995, tako da...), koja možda više spada u "young-adult" književnost,Distopijska priča, postavljena u blisku budućnost (zapravo, u 2024, ali napisana 1995, tako da...), koja možda više spada u "young-adult" književnost, ali je opet napisana na bistar način. Parable of the Sower je roman u formi dnevnika 15-godišnje, pa kasnije 18-godišnje Loren, devojke rođene u Kaliforniji koja (kao i čitave SAD) ne da tone u propast, već je odavno negde na pola puta do dna okeana. Loren sa porodicom živi u ograđenom gradiću, nekada dobro-stojećem predgrađu Los Anđelesa, a danas gradu poput većine drugih u tom delu Amerike, gde nema posla, nema budućnosti, nema sigurnosti. Bande haraju i pale, ljudi se samoorganizuju da bi se zaštitili, a policija dolazi retko kad je pozovete - a i kad dođe, najćešće ti uzmu novac za svoju uslugu, i to je to. Ljudi se pitaju samo koliko zapravo treba da bude velik sledeći talas napadača, pa da njihov zid ne izdrži.
Lauren, koja inače boluje od hiper-empatije i doživljala bol u trenutku kad vidi da ga drugi doživljavaju, želi promenu, zapravo propoveda promenu kroz nekakvu svoju novu kvazi-religiju, i spremna je da ode, da rizikuje tamo napolju, negde na putu prema severu.
Priča koja naravno ne menja čitaoca, a zapravo ni ne donosi nešto specijalno u naše čitalačke živote. Kad ovako pomisli, čovek ne razume zbog čega je čitao upravo ovo, pored svega ostalog na polici. Ali, da je interesantna, interesantna je, a i napisana mnogo bolje od većine romana ovog pod-žanra. ...more
Možda ne baš najbolji roman postavljen u antiku (na brzinu mi na pamet padaju barem dva bolja, takođe Vidalov Julian i The Last of the Wine), ali svakMožda ne baš najbolji roman postavljen u antiku (na brzinu mi na pamet padaju barem dva bolja, takođe Vidalov Julian i The Last of the Wine), ali svakako najambiciozniji.
Celovito putovanje kroz istoriju 5. veka p.n.e., u kom izaslanik kralja Darija, pa kasnije Kserksa, obilazi Persiju, Evropu, ali i Indiju i Kinu, a na svojim putovanjima se druži sa Sokratom, Budom, Konfučijem, Periklom, i naravno persijskim kraljevima. Možda zvuči nategnuto, ali je Vidal to dobro uklopio - Sokrat je, na primer, 18-godišnji zidar koji radi kod njega u Atini na popravljanju kuće (i nema pojma o svom zanatu), a ostale sreće kao izaslanik. Malo mi jeste bilo čudno što su ljudi toliko putovali u to doba, ali valjda je postojala i tada razmena ideja, ne samo od Puta svile dalje - oduvek su mi se stoicizam i budizam činili prilično usklađeni u mnogo svojih pravila kako živeti.
"I have never visited any city in the world where I was not told that I just missed the golden age. I seem never to be on time."
Ima ovde mnogo istorije, prepričavanje (i ispravljanje) Herodota je interesantno pošto je ispričano s "varvarske" strane, ali ima mnogo i antičke religije (narator je unuk Zaratustre), filozofije, političkih odnosa u najrazličitijim političkim društvima. Nisam mnogo čitao o Indiji iz tog vremena, iako mi je bilo jasno da je to bila vrhunska antička civilizacija, sa ogromnim gradovima (i sa loše organizovanom vojskom).
“No man ever knows when he is happy; he can only know when he was happy.”...more
Najčešće sam pogrešio kad sam uzeo da čitam nekakve kvazi- ili prave autobiografije poznatih ljudi koji misle da moraju nešto da kažu o svom životu. ČNajčešće sam pogrešio kad sam uzeo da čitam nekakve kvazi- ili prave autobiografije poznatih ljudi koji misle da moraju nešto da kažu o svom životu. Čak i kad ima tog materijala, najčešće je to ispričano potpuno prosečno. Razni glumci, reditelji, sportisti, voditelji, umetnici, retko se desi da imaju talenta za pisanu reč. Pretpostavljam da većinu tih knjiga i nisu napisali oni, već neki ghost-pisci, novinari...
Stephen Fry je jedan od izuzetaka. Njegovi podkastovi su ekstremno zabavni, što me je nateralo da čitam trilogiju na temu grčkih mitova i heroja. Odlična je, preporučujem je drugima već neko vreme. Drugi je sad Itan Hok.
Ovo je roman, mada je teško u ulozi naratora ne zamišljati Hoka, a Umu Turman kao njegovu ženu. Selebriti bračni par, neverstvo, razvod, filmski glumac koji se posvećuje pozorištu... mnogo je uzeto iz njegovog života, ali meni to ne smeta. Priča zbog toga zvuči autentično, često je zabavna, a delovi o teatru su puni strasti. Daju i nekakav uvid u funkcionisanje američkog teatra. ...more
Ova biografija najradoznalijeg čoveka ikada, je dobro istražena i prilično detaljna - pa iako je jasno da je pisana za široke čitalačke mase, daje lepOva biografija najradoznalijeg čoveka ikada, je dobro istražena i prilično detaljna - pa iako je jasno da je pisana za široke čitalačke mase, daje lep uvid u život ovog genija renesanse. Vitruvijev čovek, Mona Liza, Tajna večera, tri njegova dela koja nam najpre padaju na pamet, ali je Leonardo uradio toliko više, ali je zanimljivo da mnogo više nije uradio - to jest nije završio. Započinjao je, pa napuštao; ili su ga privlačile nove stvari, ili u tom trenutku bio toliko ispred vremena da neke stvari nije bilo ni moguće terati dalje. Ostavljao je gomilu ideja u obliku koncepta, pa sam se tu setio jednog mnogo kasnijeg, našeg genija).
Firenca 15. veka je bio interesantan grad. S jedne strane, pad stanovništva nakon kuge (sa 100,000 na jedva 14,000), ali i dalje centar trgovine, umetnosti, inovacija. Grad je privlačio umetnike, inženjera, finansijere, a u gradu krajem 15. veka radi 100 (!) štamparija. Jednostavno, često mnogo znači roditi se u pravo vreme - Gutenberg je Leonardu omogućio da čita svašta, pad Konstantinopolja mu doneo ideje i antičke tekstove, a porodica Mediči svojim finansijama da se može baviti naukom i umetnošću, a da od toga lepo živi.
“Leonardo had almost no schooling and could barely read Latin or do long division. His genius was of the type we can understand, even take lessons from. It was based on skills we can aspire to improve in ourselves, such as curiosity and intense observation. He had an imagination so excitable that it flirted with the edges of fantasy, which is also something we can try to preserve in ourselves and indulge in our children.”
Leonardo je čovek umetnosti, ali i nauke. Jedan je prvih koji je u svojim pretečama naučnog metoda ponavljao eksperimente i tražio načine da mu sledeći NE uspe, kako bi sebi dokazao da nije u pravu. Kroz svoja dela i razmišljanja, spojio je umetnost i nauku kao niko do tada (a ni od tada), a njegovi zapisi zapisi (koje je 1994. kupio Bil Gejts za 30 miliona dolara) je prema Ajzaksonovim rečima "the most astonishing testament of human imagination and observation ever". Taj deo ove biografije mi je bio i najzanimljiviji.
“If we want to be more like Leonardo, we have to be fearless about changing our minds based on new information.”
“In addition to his instinct for discerning patterns across disciplines, Leonardo honed two other traits that aided his scientific pursuits: an omnivorous curiosity, which bordered on the fanatical, and an acute power of observation, which was eerily intense. Like much with Leonardo, these were interconnected. Any person who puts “Describe the tongue of the woodpecker” on his to-do list is overendowed with the combination of curiosity and acuity. His curiosity, like that of Einstein, often was about phenomena that most people over the age of ten no longer puzzle about: Why is the sky blue? How are clouds formed? Why can our eyes see only in a straight line? What is yawning? Einstein said he marveled about questions others found mundane because he was slow in learning to talk as a child. For Leonardo, this talent may have been connected to growing up with a love of nature while not being overly schooled in received wisdom.”...more
Uz ChatGPT, pojavila se i gomila novih autora, kojima je životna želja bila da izdaju svoju knjigu. Sad su se ostvarili; ova veštačka inteligencija izUz ChatGPT, pojavila se i gomila novih autora, kojima je životna želja bila da izdaju svoju knjigu. Sad su se ostvarili; ova veštačka inteligencija izgleda da ostvaruje snove - na Amazonu se pojavljuju dečije ilustrovane priče, životni saveti... Sve prilično površno i naivno, bez neke vrednosti, ali koliko je na Amazonu ljudskim umom osmišljenih knjiga, koje su iste takve?
S druge strane, pitao sam se kad ćemo mi ovde, na Goodreadsu, postati nerelevantni? Na Redditu već imaš osećaj da je deo komentara generisan od strane ChatGPT? Probao sam na ovom primeru. Ako ništa drugo, barem su naši mali jezici bezbedni još neko vreme.
Prompt: Napiši relativno pozitivno mišljenje/komentar (ocena 4 od 5) knjige "All the pretty horses" od Cormaca McCarthyja na srpskom. Neka bude napisano iz ličnog ugla, ali u literarnom stilu, koristi poređenje stila sa stilom drugih autora. Navedi 2 interesantna primera/anegdote iz knjige
Recenzija: "All the Pretty Horses" od Cormaca McCarthyja je knjiga koja mi se dopala svojim surovim i iskrenim prikazom Divljeg zapada. Stil pisanja autora nije bezbedan, a njegova jezgra odražava neukrotivu silu i ljepotu krajolika i naroda koje opisuje. Poređenja sa autorima poput Hemingveja i Faulknera su neizbežna, jer McCarthy u svojim knjigama istražuje duboke teme, kao što su smrt, ljubav i nadanje, sa sličnom poezijom i brutalnošću.
Dva primera iz knjige su scena kada glavni junak John Grady Cole upoznaje misterioznu i lepu Alejandru i kada se suočava sa sudbinom svog kolega Rawlena. Ova dva trenutka su živa ilustracija McCarthyjevog jakog talenta za kreiranje zanimljivih i upečatljivih likova i za razbijanje srca čitalaca sa neizbežnim sudbinama njegovih junaka.
Ukupno, "All the Pretty Horses" je knjiga koja se čita s uzbuđenjem i nesigurnošću, ali i sa nadom da će se glavni junaci naći na pravom putu.
Hm. Bio sam ubeđen da će na engleskom ovo zvučati mnogo bolje. I zapravo ne zvuči loše, uz malo izmenjen prompt. Da se čovek još malo potrudi sa instrukcijama u promptu, ko zna...
Prompt Write relatively positive commentary and review for Goodreads (rating 4 of 5) of the novel All The Pretty Horses by Cormac McCarthy. The review should have a personal note, but use highly literaty style. Avoid clichees, I want it to sound like it was written by a professional literary journalist. Use comparisons with other known authors, especially on a level of style. List some interesting anecdotes or stories from the novel and how they affect the reader. Please write it in a more creative way, but keep main messages from the above. Also, recommend some other similar books to readers who liked this one.
ChatGPT recenzija: "All The Pretty Horses" by Cormac McCarthy is a stunning example of literature that transports the reader to the rugged frontier of the American West. The writing is raw, real and unapologetic, as it presents a world that is both beautiful and brutal. The themes of death, love, and hope are masterfully woven into a tapestry of poetic prose that echoes the works of literary giants such as Hemingway and Faulkner.
Two scenes that particularly stand out are the introduction of the enigmatic Alexandra and the moment when John Grady Cole confronts the destiny of his friend Rawlins. These moments showcase McCarthy's remarkable ability to craft complex and memorable characters, as well as to shatter the reader's heart with the realities of life on the frontier.
This novel is a rollercoaster of emotions and a true testament to McCarthy's talent as a writer. It's a book that will be savored by readers who appreciate the art of storytelling and the beauty of the written word. A rating of 4 out of 5 stars seems fitting for this gem of a novel.
For those who enjoyed "All The Pretty Horses," I recommend exploring McCarthy's other works, such as "Blood Meridian" and "The Border Trilogy." Another author to consider is Larry McMurtry and his classic novel, "Lonesome Dove." These works offer a similar level of literary sophistication and delve into the heart of the American West....more
Film, pa predstava u Madlenijanumu... trebalo je ovo ranije da pročitam. Tako kratko, a toliko toga rečeno, o strasti, iskrenosti, istinitosti ("She iFilm, pa predstava u Madlenijanumu... trebalo je ovo ranije da pročitam. Tako kratko, a toliko toga rečeno, o strasti, iskrenosti, istinitosti ("She is a phony, but a real phony").
Do danas nisam znao da je Kapote pisao roman s namerom da Holi u filmu glumi Merlin Monro. Nije loše ispao ni sa Odri....more
Ovo možda jeste za Ostera prosečan roman, ali čak i takav je odličan. Kombinacija priče o odrastanju, traženju porodice, samog sebe i smisla u životu,Ovo možda jeste za Ostera prosečan roman, ali čak i takav je odličan. Kombinacija priče o odrastanju, traženju porodice, samog sebe i smisla u životu, prepliće se sa elementima trilera i američke istorije s kraja 60-ih.
Narator (Marko Fog, koji 1968. ima 21 godinu, i da, Osterov je vršnjak) nam u prvih dvadesetak redova otkrije sve što će mu se desiti, što bi valjda trebalo da znači da priča zbog toga gubi na zanimljivosti i napetosti - ali ne kod Ostera. Radnje su izmešane, viđene i prepričane iz različitih parova očiju, a vremena zbivanja se mešaju.
"Ne sudi o knjizi po koricama." Ne vredi, kako se odupreti ovakvom naslovu?
Ovo je kombinacija ljubavnog pisma knjigama, znanju, klasičnom obrazovanju"Ne sudi o knjizi po koricama." Ne vredi, kako se odupreti ovakvom naslovu?
Ovo je kombinacija ljubavnog pisma knjigama, znanju, klasičnom obrazovanju i autobiografije profesora sa univerziteta Kolumbija, koji je sa Dominikanske republike emigrirao u Njujork, a ja imam problem sa obe strane. Pogled na intelektualni razvoj čovečanstva nam je dat kroz dela četiri velike ličnosti - Platona, Avgustina, Frojda i Gandija. Moglo bi se nešto reći o tom izboru, ali okej. Moj lični problem je što je taj pogled bačen kroz prizmu prilično ortodoksnog hrišćana, koji i njihova razmišljanja često shvata potpuno drugačije od mene.
Što se autobiografije tiče, u kojoj opisuje svoj dolazak u Ameriku, probijanje od ničega do uspešnog intelektualca... Hja, može se ista priča ispričati mnogo puta, ali onda to treba da bude drugačije. Ovde nije. ...more
Autobiografija dobitnika Nobelove nagrade govori, na primer, o eksperimentu o kretanju mrava. Fejnman je krajem 1930-ih uz pomoć šećera, komada papiraAutobiografija dobitnika Nobelove nagrade govori, na primer, o eksperimentu o kretanju mrava. Fejnman je krajem 1930-ih uz pomoć šećera, komada papira i gomile strpljenmja, nedeljama izvodio taj eksperiment u svojoj studentskoj sobi, kako bi saznao kako se mravi kreću i kako komuniciraju. Radoznalost se danas teši Vikipedijom, pa se pitam šta bi bilo sa Fejnmenom danas? Da li bi potrošio više vremena u Vegasu sa 'plesačicama', što su samo neke od izvan-akademskih avantura koje opisuje.
Ovu knjigu sam uzeo najviše da bih video kako Fejnmen pravda svoj angažman u razvoju atomske bombe. Kad su najveći geniji dvadesetog veka seli u voz za Alamo, znali su šta će se desiti sa onim što treba da naprave. Da li su se zapitali treba li svoju genijalnost trošiti na nešto što će doneti toliko nesreće? Zapravo je ovaj deo pomalo razočaravajući. Fejnmen se dvoumio, ali taj etički problem je rešio otprilike u par rečenica. "Bolje da mi to razvijemo prvi, a ne Hitler," je objašnjenje koje nam daje. Slično je i sa etičkim problemima u raspodeli bogastva među državama u svetu.
Ali što se nauke tiče, tu je sjajan i potpuno strastven. Želi komplikovane stvari da objasni tako da ih svako razume, želi da ljudi razumemo nauku tako da nam to može koristiti, želi da izmeni sistem obrazovanja (kao što je to uradio prilikom 13 meseci života u Brazilu). I potpuno je bez sujete, što mi se čini da nije retko osobina velikih ljudi. Spreman je da kaže da ne razume, da ne zna. "Da li možete da ponoviti to što ste upravo rekli, ali sporije i jasnije, nisam vas razumeo," nije baš često pitanje koje neko postavlja naglas na naučnim skupovima. ...more
Sandel, moralni filozof i profesor na Harvardu (njegov kurs od 24 predavanja Justice je sjajan), postavlja pitanje - da li bi sve stvari trebalo da buSandel, moralni filozof i profesor na Harvardu (njegov kurs od 24 predavanja Justice je sjajan), postavlja pitanje - da li bi sve stvari trebalo da budu na prodaju?
Daje niz primera i jasno je na čijoj je strani. Preterana komercijalizacija možda neće uništiti sve čega se dotakne (vagon metroa koji je oblepljen reklamama za film i dalje će na vreme da te doveze kući na večeru), ali insistira da treba da se uključimo u diskusiju oko toga. Da li treba dozvoliti preprodaju besplatnih karata za Šekspira u Centralnom parku? Ako neko prodaje svoj bubreg ili svoje čelo kao prostor za reklamu - da li je to jednostavno stvar tog pojedinca i da li na to treba da gledamo kao na slobodno tržište? Koliko oglasa je previše na bejzbol stadionu, a koliko u hodnicima osnovnih škola? Inuiti u Kanadi, koji zbog tradicije imaju dozvolu da ubiju određeni broj moževa svake lovne sezone - da li im treba dozvoliti da te dozvole prodaju bogatim lovcima kojima je uživanje da pucaju u nepomičnu veliku životinju? Na kraju krajeva, i dalje će umreti isti broj morževa.
Sandel zaključuje je da ako se mi ne uključimo u te diskusije, na ta pitanja će tržište dati odgovore umesto nas. I ti odgovori možda nam se neće svideti.
Još jedno interesantno zapažanje. Ubrzana komercijalizacija poslednjih 30 godina ubrzano deli društvo, pa tako ljudi iz različitih klasa odlazimo na različita mesta, naša deca idu u različite škole, razmišljamo i razgovaramo o različitim stvarima. Možda kod nas to još nije slučaj, pa na utakmici Partizana u Pioniru i nismo toliko podeljeni, a fakulteti su i dalje puni dece različitih ekonomskih pozadina. Ali nema sumnje da idemo u tom pravcu, pa je pitanje koje on postavlja - da li želimo takvo podeljeno društvo? ...more
Sjajan Čomski. Otvara oči na svet. Em jedan od najpametnijih ljudi danas, em se slažem sa njegovim pogledima. A još bolje ga je čitati u vreme kad je Sjajan Čomski. Otvara oči na svet. Em jedan od najpametnijih ljudi danas, em se slažem sa njegovim pogledima. A još bolje ga je čitati u vreme kad je aktivizam aktuelan, kao što je aktuelan ovih nedelja kod nas.
Bez obzira na masovnost nekih okupljanja, mnogo ljudi mi kaže "ne vredi, šta se može postići"? Zapravo mnogo, i to je jedna od stvari koje Čomski objašnjava kroz ovu zbirku predavanja. Aktivizam je naporan - počinje sa par ljudi u tvojoj dnevnoj sobi i to može da traje godinama. Ali kad dođe pravo vreme, stvari se ekstremno ubrzavaju. Ukidanje robovlasništva. Fministički pokret. Prava za tamnopute u Americi. Rat u Vijetnamu. Zaustavljanje genocida podržanog od SAD u Istočnom Timoru... Na kraju krajeva, reke Stare planine i Rio Tinto.
Na njegovim predavanjima ljudi se žale da smo postali suviše pasivni. Ovo je pisano 90-ih, ali je veoma aktuelno. Čomski poredi Ameriku 60-ih i 80-ih, i šta je postignuto takvim pasivnim pritiscima. Aktivista je naizgled manje, ali urađeno je mnogo - vlast ne može više direktno da ubija milione kao u Vijetnamu, mora da radi ispod radara, sa manjim operacijama u Nikaragvi, kratkim ratovima u Iraku i Gvatemali, bombardovanjem Jugoslavije umesto iskrcavanjem trupa. Koliko mrtvih bi bilo bez takvih pritisaka javnosti?
Čomski donosi i teorije zavere (fraza za koju on kaže da je postala "prljava reč"), ali na jednom drugom nivou. Nema tu priča o gušterima i (ne)pristajanju na Mesec, a te teorije često nisu potpuno skrivene. Čitanjem državnih dokumenata može se doći do istine - samo treba znati gde i šta čitati i razumećeš šta znači "pritisak na vlade koje rade protivno interesu nacije", "podrška američkom kapitalu" ili "saradnja sa tajnim službama država" (Izrael, Južna Afrika, Saudijska Arabija, koje Čomski naziva "plaćeničkim državama, koje za SAD obavljaju prljavi posao koji ova više ne može da obavlja sama - upravo zbog pritisaka aktivista"). Takva teorija zavere može na primer biti informacija da su za vreme raketne krize na Kubi 1962., SAD izvele seriju terorističkih napada protiv Kube, da su masovno potapali ribarske brodove ali i razneli fabriku na Kubi, pri čemu je poginulo 400 radnika.
Ako se pravilno čita, onda ti je jasno šta znači "containment operation against Soviet Union" ili "defensive operations in 1918", koje su ustvari bile slanje armije u novostvoreni SSSR. Odbrambene operacije na teritoriji strane države? Ovo je samo jedna od takvih operacija u američkom 20. veku.
A kao lingvista, Čomski se posvećuje i rečima i frazama. Pretražio je američke mejnstrim medije 60-ih i u nijednom se nije spomenulo da su SAD izvršile invaziju na Vijetnam. Amerikanci se uvek brane ili "podržavaju demokratiju". Mirovni proces - to je ono što SAD uvek podržava, po svaku cenu, makar i po cenu rata. New York Times, koji se smatra za predvodnika slobodne reči u SAD, je u svim (bukvalno, 100%) člancima od 1980. do 2000. SAD opisivao kao predvodnika mirovnog procesa.
Priča i o kapitalizmu, sistemu koji "radi na pohlepu". Nije to briga za druge ili za društvo - to je sistem u kom svi zajedno treba da se trudimo da bogati ostanu srećni. Ako ne budu srećni, povući će investicije, uložiti drugde i svi smo u problemu. A dok god privatni kapital ima takav uticaj na odlučivanje i politiku, tako će i da ostane.
Kao anarhista, Čomski se zalaže za potpuno ukidanje uticaja države. Zapravo za ukidanje države i institucija kao takvih. Žao mi je da se ovde nije više posvetio toj ideji. Šta uopšte znači ukidanje države? Gde su zakoni, policija, ko štiti slabije? Ko sprovodi zakone? Čomski to priznaje, pa iznosi pomalo čudnu kontratezu, gde se on kao anarhista zalaže za osnaživanje državnih institucija, što bi bila nekakva međufaza u oduzimanju moći korporacijama. Nakon toga - anarhija. Ali, kakva je to krajnja faza koju vidi za društvo?
Objašnjava i želju vlasti za depolitizacijom javnosti. Vlast (prema njemu - korporacije) se trudi da ljudi izgube interes za politiku. Vlast želi da ulaže u naoružanje (što po njegovom i nije toliko loše za pokretanje ekonomije), ne u društvene projekte. Ako ulažeš u škole, puteve, bolnice, onda se ljudi uključuju u politički proces. Počnu da se interesuju, istražuju, zato što je to nešto što ima uticaj na njihov život. Zašto se škola ne izgradi u njihovom kvartu? A interes javnosti nije dobar ni za jednu vlast - bolje je da ljudi ostanu pasivni, da moć zadrže "oni gore". Bolje je ulagati u nešto što ljude ne interesuje (npr. u novi nosač aviona), pa makar bilo potrebno da se zbog toga stalno stvaraju novi neprijatelji. A finansiranje vojne industrije je direktno finansiranje korporacija, ništa drugo osim toga.
Ali šta možemo da uradimo, s obzirom da će ti gore uraditi sve da se zadrže na vlasti i da sistem ostane nepromenjen? Da li treba samo da sedimo i udaljimo se? To su ljudi pričali i za feudalizam i za robovlasništvo, kaže Čomski. Ne treba da budemo izolovani, svako za sebe, treba da se udružimo i onda je sve moguće. (Sredinom 90-ih najavljuje i internet - koji je s jedne strane odličan za komunikaciju među aktivistima, ali koji će potpuno da otupi ljude i uzme im volju da se aktiviraju uživo, a bez toga nema aktivizma). Možda još nije vreme za pravi slobodni socijalizam ili za anarhizam, ali dugo nije bilo pravo vreme ni za ukidanje robovlasništva.
Za kraj - simpatičan mi je i u odbrani i u napadu na države koje su predstavljale "socijalizam" u dvadesetom veku. Najpre se pita, zbog čega se bogastvo Sovjetskog saveza poredi sa Zapadnom Evropom, pa da onda na osnovu toga zaključujemo da ta vrsta državne organizacije nije bila uspešna? Trebalo bi gledati države koje su bile slične SSSR u 1913., pa videti kako su se razvijale do 1990. Treba porediti Bugarsku i Gvatemalu, SSSR i Brazil, a ne SSSR i Veliku Britaniju. Ako uzmemo takva poređenja, pokazaće se da rezultati uopšte nisu toliko loši.
S druge strane, nimalo ne simpatizira sa tim pogrešnim oblikom socijalizma i komunizma. Lenjin i Staljin uradili su sve što je protivno socijalizmu. Nakon Oktobarske revolucije, razorili su sovjete, ukinuli fabričke odbore osnovane u februarskoj revoluciji. Uveli su državni kapitalizam. Kažemo da "socijalizam nije uspeo i da ne treba da se vraća", a pri tome mislimo na socijalističke države poput Sovjetskog saveza ili one koje u svom nazivu imaju reč socijalizam. Zašto ne kažemo "demokratija nije uspela", kad imamo države poput Nemačke Demokratske Republike ili Demokratske Narodne Republike Koreje? Čomski tvrdi da je u onim državama sa "socijalizmom" u nazivu bilo otprilike toliko socijalizma, koliko je demokratije u ovima drugima....more
Marsovac je bilo iznenađujuće lepo slušalačko iskustvo (Audible). Sci-fi, ali ne baš, imao si osećaj da je sve to moglo da se desi danas-sutra. Naš heMarsovac je bilo iznenađujuće lepo slušalačko iskustvo (Audible). Sci-fi, ali ne baš, imao si osećaj da je sve to moglo da se desi danas-sutra. Naš heroj koji je ostao zarobljen na Marsu je bio jedan simpatičan lik, a nauka objašnjena na razumljiv, a opet ne površan način.
Weir je ovde odradio isti posao, svaka mu čast. Ovog puta je glavni lik učitelj iz osnovne škole, koji se spletom okolnosti nalazi u centru velikog problema u koji je dospela Zemlja. Ovako ukratko zvuči kao neka velika glupost, ali verujte, ne zvuči toliko čudno dok čitaš. Čovečanstvo je stiglo do jednog velikog otkrića, koje nam donosi interstelarna putovanja, ali je i ugrozilo ne samo naš opstanak, već i mnogih drugih vrsta. Maltene čitava planeta je ugrožena.
Da ne ulazim u narativ... zabavno je. Pre svega deo vezan za nauku - Weir izgleda ima i strpljenje i talenat da objasni neke komplikovane stvari tako da ispadnu zanimljivo. Ima i solidan smisao za humor, pa i profesor Grejs ispada jako šarmantan (priča se pripoveda iz prvog lica, a zajedno s njim otkrivamo i budućnost čovečanstva, ali i deo prošlosti). I da, s obzirom na širu tematiku i sci-fi ideje, verovatno je ovo i kreativnije delo od Marsovca. ...more
Ovaj roman/dobitnik Pulicerove nagrade donosi priču s druge strane: komunistički simpatizer ubačen u tajnu službu vojske (demokratskog) Južnog VijetnaOvaj roman/dobitnik Pulicerove nagrade donosi priču s druge strane: komunistički simpatizer ubačen u tajnu službu vojske (demokratskog) Južnog Vijetnama. Počinjemo njegovim bekstvom u Ameriku, poslednjim avionom pred pad Sajgona, gde će kao krtica nastaviti svoj rad.
U nastavku pratimo grupu vijetnamskih izbeglica. Ovde me knjiga podsetila na Amerikana - i ovde imamo američke predrasude o ljudima iz 'egzotičnih delova sveta' rasama i doseljenicima, kao i nesnalaženje tih doseljenika u američkoj kulturi...
"Pazio sam da se prikažem kao običan emigrant kome je drago što je u zemlji u kojoj je potraga za srećom napismeno garantovana, a što, kad čovek malo razmisli o tome, i nije ništa posebno. Garancija sreće - to bi bila sjajna stvar. Ali garancija da će ti biti dopušteno da tragaš za džekpotom sreće? To je tek mogućnost da kupiš loz. Neko će sigurno dobiti milione, ali milioni će sigurno za to platiti."
Ima Simpatizer svetlih tačaka poput ovog citata, poneki delovi su prilično duhoviti. Opis onanisanja lignjom tinejdžera u Vijetnamu, na primer, ili ozbiljno oduševljenje receptima za pripremu psa (!).
Moj najveći problem je u simpatizerstvu. Pratimo američki život našeg neimenovanog heroja, koji je suprotan ideologiji koju zagovara. A problem je što je zapravo ni ne zagovara, njegovi motivi su mutni, nijednom ne poveruješ u njegov idealizam. Ok, treba reći da imamo posla sa nepouzdanim naratorom, koji je i šizofreničan pa ni sam ne zna u šta veruje... ali mogao je u toj svojoj nepouzdanosti da bude malo uverljiviji. Da nas ubedi da je simpatizer.
Poslednjih pedesetak strana je dodatno ohladilo moje početno zadovoljstvo, a da budem iskren, očekivao sam priču s druge strane. Dobio sam pripovest emigranta.
Kao priča iseljenika, bolja je Amerikana. Kao post-ratni roman, bolji je Povratak. A kao studija ličnosti u luda ratna vremena, tu je Morfijum....more
Čitao sam Ubik. Bio je onako. Iako sam ima ozbiljne namere, nisam čitao The Man in the High Castle. Neko mi je rekao da je "ideja odlična, ali je knjiČitao sam Ubik. Bio je onako. Iako sam ima ozbiljne namere, nisam čitao The Man in the High Castle. Neko mi je rekao da je "ideja odlična, ali je knjiga onako - drži se serije".
Na žalost, taj "onako" prati Dicka. A Scanner Darkly ima elemente sci-fi (roman je napisan 70-ih, a dešava se 20 godina kasnije), ali je više studija ličnosti pod uticajem opijata i droga. Nadimak jedne od tih droga (Slow Death) govori dovoljno.
Valjda je Dick ovo pisao na osnovu iskustva kroz svoje dve problematične godine. Pojedini delovi jesu originalni uvid u halucinacije i ludilo i priča zbog toga jeste dikovski otkačena. Ali opet, ne vidim da bih išta propustio da je nisam pročitao. Mislim da se neko vreme neću družiti sa ovim piscem. ...more
Prepiska Vladimira Nabokova (još veći genije nego što sam ga smatrao) i američkog pisca i kritičara Edmunda Wilsona (e, za njega nisam ni čuo). PrepisPrepiska Vladimira Nabokova (još veći genije nego što sam ga smatrao) i američkog pisca i kritičara Edmunda Wilsona (e, za njega nisam ni čuo). Prepiska je trajala više od 30 godina, mada poslednjih 15 godina skoro da nisu ni održavali kontakt, samo poneko pismo tu i tamo.
Nabokov je duhovit, vispren, strastven, često se igra rečima i frazama; Wilson odmeren i kritičan, ne voli šale u tekstovima (Nabokovu čak savetuje da se "kloni šala u žurnalizmu, u SAD to ne prolazi"). Ima tu mnogo tema. Na primer, čisto logistične - dogovori za posetu, to traje i po desetak pisama ili godinu dana dok se konačno ne sretnu. Tu su i brige pisaca - kod koga izdavati, kakav je neko urednik, kako se cenjkati za honorar itd.
Tu su i komentari na druga dela i pisce. Nabokov voli Tolstoja, ponekad mu se sviđa Ostinova, ali žestoko kritikuje Dostojevskog, Henrija Džejmsa, Igoa, Foknera... Malo šta mu se stilski dopada, stičeš utisak da čovek nije mogao da uživa u čitanju. Nije ovo samo gordost i cinizam, prelazi to u gunđanje, sujetu, preteranu samouverenost. "Priznajem samo dve vrste knjiga, one za uzglavlje i one za smeće." Većina ih je za smeće, rekao bih.
Ipak, ostaje simpatičan kao i u svojim esejima (Nabokov - eseji o Tolstoju i Gorkom), a još bolji je kad piše o leptirima, porodici, politici, o situaciji u Sovjetskom savezu, svojim predavanjima. Ili kad gunđa oko novca ("Putovao sam dva meseca, upoznao mnogo zanimljivih ljudi, održao predavanja - i zaradio vrlo malo para"). Novca nikad nema dovoljno, godinama je živeo u finansijskim problemima - ili je bar bio uveren u to, nije na primer imao problem da iznajmi letnjikovac na celo leto. Kad izađeLolita, sve se to naravno menja.
Tada i ovo prijateljstvo kreće put propasti. Ima tu stalnih neslaganja, oko transkribovanja ruskih reči na primer, o tome kako prevoditi Puškina, vrednosti pisaca... Isto tako, jedan drugom stalno kritikuju dela, ali do Lolite to nekako i može da se shvati dobronamerno. Ali kad Nabokov pošalje Vilsonu rukopis Lolite, za koju je ubeđen da je njegovo najbolje delo i od koje ima velika očekivanja, ovaj reaguje katastrofalno. U trenutku kad Lolitu izdavači redom odbijaju, preti joj zabrana i cenzura čak i da je neko izda, i kad Nabokovu podrška druga najviše treba, Vilson je u pismu žestoko kritikuje. Nakon što Lolita kasnije ipak postigne planetarni uspeh, a Nabokov slavu i bogastvo, tu dolazi i otvorena Vilsonova ljubomora i prijateljstva nema više... Na kraju, glavna svađa se dešava u javnosti, povodom Nabokovljevog prevoda Jevgenija Onjegina. Ovo je interesantan članak na tu temu: https://www.latimes.com/books/la-ca-j...
Na žalost, od Nabokova sam dosad čitao samo Lolitu. Ovo mora pod hitno da se menja. 2020. će biti u znaku Nabokova. ...more
Čitajući ove 43 priče imaš osećaj da je neko sve to proživeo. Većina ih je ispričanih iz prvog lica, a narator se vraća istim osobama (sinovi, majka, Čitajući ove 43 priče imaš osećaj da je neko sve to proživeo. Većina ih je ispričanih iz prvog lica, a narator se vraća istim osobama (sinovi, majka, sestra) i motivima (odvikavanje od alkohola/droge, katolička škola u Čileu, siromaštvo, umiranje od raka). Možda to nisu potpuno jedan-na-jedan prepričani trenuci iz Lusijinog života, ali kad pročitaš predgovor i njenu biografiju, jasno ti je da ima tu mnogo više od nadahnuća događajima.
Kao i obično, ne mogu sve priče da se na isti način dopadnu svima. Meni je, na primer, često nagrađivana pričica Moj Džokej (dužine jedne strane) samo okej. S druge strane, gledajući celui zbirku, dopadljivost je jako visoko. Ove priče su mi na vrhu lestvice:
Priručnik za čistačice. Socijalne razlike. Kritika društva. Nije to pravilo u ovoj zbirci, ali ova je prilično duhovita. "Svi u autobusu su ili crni i mladi, ili beli i stari, uključujući i vozače." Ili Draga Konči, priča kroz pisma, koja Čileanka šalje drugarici sa univerziteta u Nju Meksiku. Rasne i društvene razlike, ali i razlike u pogledima na život. Da li će opčinjenost mlade studentkinje američkim načinom života potrajati do kraja priče?
Dr. H. A. Mojnihan. Naratorkin deda vadi zube. Zubar je, tako da je to okej, ali ovde ih vadi sam sebi. Redom, jedan po jedan, bez anestezije. Ona ima u tom trenutku 15 godina i pomaže mu pri tome.
Tačka gledišta. Ova je o pripovedanju. Kako nešto ispričati interesantnije? "Pomislićete: Majku mu, ako naratorka smatra da u životu tog turobnog stvora ima nešto o čemu vredi pisati, onda to zaista i jeste tako. Nastaviću s čitanjem da vidim šta će biti."
La Vie En Rose. Na 5 strana prepričana tinejdžerska ljubav dve mlade Nemice na letovanju u Meksiku. Ali kako! Sad imam utisak da sam pročitao roman.
Čekaj malo. Sestra umire od raka. Autorka se seli kod nje na godinu dana. Ovo skoro da je na nivou Veoma blaga smrt Simon de Bovoar i možda ne baš na nivou Sabo je stao, koju trenutno čitam....more
Gladvela sam čitao nekoliko godina unazad, kada mi je u Outliers: The Story of Success objasnio da je potrebno 10.000 sati da bi čovek postao majstor Gladvela sam čitao nekoliko godina unazad, kada mi je u Outliers: The Story of Success objasnio da je potrebno 10.000 sati da bi čovek postao majstor u nečemu. Kao primere uzeo je NBA košarkaše, Bila Gejtsa i Stiva Džobsa, Bitlse na svirkama u Hamburgu. Zaključak je otprilike da čak i kad ti se učini da je neko "uspeo preko noći", iza toga verovatno stoji desetine hiljada sati mukotrpnog, neprimetnog i često dosadnog rada. Takve knjige piše ovaj, rekao bih, odličan novinar. Odabere sociološka istraživanja i obradi ih tako da ćete ih zapamtiti. Tih 10,000 sati jednostavno mi od tada sedi u mozgu, spremno da se aktivira ako se pojavi prilika (a pojavila se u razgovorima bar desetak puta).
U ovoj novoj studiji Gladvel govori o tome koliko smo ljudi ustvari loši u razgovoru sa strancima, ali i sa ljudima koje (mislimo da) poznajemo. Tu su istorijski primeri, poput susreta Montezume i Kortesa, Hitlera i Čemberlena, ali su tu i sudije, američki policajci koji zaustavljaju tamnopute vozače, Amanda Noks koja je u Italiji osuđena za ubistvo koje nije počinila, osuđeni pedofili...
Tragično-smešna je priča o mreži CIA agenata koji su radili na Kubi, pa se posle desetak godina ispostavilo da su bukvalno svi radili za Kastra. Ne samo to, Kubanci su na nacionalnoj televiziji nakon toga puštali i dokumentarnu seriju u desetak epizoda, u kojoj su imali u visokoj rezoluciji snimljene sastanke američkih zvaničnika, ambasadora i drugih. Tu je i Ana Montes, "kraljica Kube", koja je kao zaposlena u DEA, Kastru godinama dostavljala informacije.
Gladvel navodi primere iskusnih sudija, koji na osnovu razgovora sa osumnjičenima procenjuju visinu kaucije. Ako je ikako moguće, bolje je pustiti osumnjičenog da se brani sa slobode, ali ne i ako to znači opasnost od bega ili opasnost po druge. Statistika od 700,000 takvih sudskih procena je pokazala da iskusne sudije imaju otprilike 53% uspešnost u procenjivanju. Otprilike kao kad bi birali nasumično. Računar, koji je dobio samo biografije osumnjičenih, bolji je od njih za 25%.
Ovo se dešava na svakom koraku, pa i tada kada sagovornika dobro poznajemo. Otprilike sebi objašnjavamo da mi znamo druge bolje nego što oni znaju nas. "Ja sam kompleksan i nijansiran, a drugi su laki za procenu." Osim toga, svi smo skloni ka nečemu što Gladvel naziva "truth default", kada verujemo lažima, ukoliko zaista nemamo čvrste sumnje koje će nam pokazati da neko laže. Evolucija je od nas načinila loše detektore laži, ali to i nije toliko čudno. Alternativa je da u svemu vidimo laž i podvalu, čime bi svakodnevni život bio katastrofalan. Ljudi koji su dobri u prepoznavanju laži, obično su neprihvaćeni u društvu, ne mogu da sastave godine dobrih ličnih odnosa, a nije im lako ni na poslu.
Ovaj deo knjige je sjajan. Drugi deo manje - kao da je Gladvel pokupio delove nekih drugih istraživanja (ili članaka koje je pisao), pa ih uključio ovde. Govori o saslušavanju teroriste, o tome kako alkohol utiče na naš društveni život, o samoubistvima, a na kraju o dobrim i lošim praksama američke borbe protiv uličnog kriminala. Jeste, uspeo je da nađe zajednički imenilac da sve to poveže sa glavnom temom, a nije ni dosadan sa njima, ali ostaje osećaj da je to povezano pomalo na silu....more
Čarli Gordon je tridesetogodišnjak sa koeficijentom inteligencije 70. Zna da čita i piše (nekako) i može da se bavi jednostavnim poslovima, kao što jeČarli Gordon je tridesetogodišnjak sa koeficijentom inteligencije 70. Zna da čita i piše (nekako) i može da se bavi jednostavnim poslovima, kao što je čišćenje pekare. Sve dok ga ne uključe u eksperiment koji bi trebalo da poveća njegovu inteligenciju - eksperiment koji je pre toga uspeo sa mišem Aldžernonom. Čarli nakon operacije postaje poput 'divovskog sunđera koji upija znanje', a njegova inteligencija se povećava velikom brzinom, sve dok ne premaši i naučnike sa kojima sarađuje.
Cveće za Aldžernona je pisan kao serija 'izveštaja o napretku', koje Čarli piše pre i nakon eksperimenta. Prvi zapisi su jednostavni, puni gramatičkih grešaka, ali postepeno napreduju. Isprva taj napredak jedva da primećujemo, ali nam ubrzo postaje jasno da kod Čarlija razvoj razuma pretiče razvoj emocionalne inteligencije - i taj odnos između razuma i emocija je jedna od bitnih tema ovog odličnog romana. Roman nam govori i da treba da ispitamo stvari za koje smo uvereni da su takve, priča o detinjstvu i odrastanju, o želji da se svidiš, kao i o isključenosti nekih grupa iz današnjeg društva.
Čarli je lik koji svoje misli prepričava na takav način da ti se mora dopasti. Dopada ti se kao zaostali mladić, dopada ti se i kao super-inteligentan čovek (mada ne i svima u njegovoj okolini kojima se sviđao ranije). Kiz je to odlično odradio, i žao mi je što je roman označen kao sci-fi. Na taj način mu je ograničena ciljna grupa - znam ljude koji se ne približavaju romanima sa tom oznakom, a siguran sam da bi im ova psihološka studija pojedinca bila po meri. Kako se Čarli oseća preispitujući stvari kojih ranije nije bio svestan. I da li mu preti opasnost da izgubi to što je dobio? Ako se to dešava, da li je ipak bolje "imati pa nemati"? ...more
"Gde postoji ljubav i iskrenost, zagrljaj je neizbežan."
Uz Pijane Ivana Viripajeva u Ateljeu 212, predstave Tenesi Vilijamsa su mi najbolji "noviji" k"Gde postoji ljubav i iskrenost, zagrljaj je neizbežan."
Uz Pijane Ivana Viripajeva u Ateljeu 212, predstave Tenesi Vilijamsa su mi najbolji "noviji" komadi na beogradskim daskama koje život znače. (Hm, noviji, a napisani pre 6 decenija?). Mačka na usijanom limenom krovu, Staklena menažerija, Tramvaj zvani želja.
Svakako, pozorište treba više gledati nego čitati, ali ova kultna predstava o hipokriziji u porodičnim odnosima ("Do đavola, moraš da živiš s tim - osim hipkrizije nema ničeg drugog u čemu se može živeti, zar nije tako?"), alkoholizmu ("Ne, ćale, nije tako. Postoji još nešto u čemu se može živeti! -Šta? - Ovo! Alkohol! - To nije život, to je izbegavanje života!"), samoograničavanju seksualnosti, je jedna od onih koju posle gledanja treba i čitati. Predstava tokom koje se hvatam za telefon da zabeležim neki citat. Čitati dramu je gospodskije, a citata ima poprilično - duhovitih, životno filozofskih, društvenih komentara koji i danas nalaze svoje mesto (a 50-ih godina u SAD su morali biti prilično kontroverzni).
Interesantno mi je i koliko detaljno Vilijams daje upustva glumcima i rediteljima. Nije to samo 'približava se publici sa grimasom na licu', već čitavi pasusi poput ovog: "Brikova ravnodušnost je najzad probijena. Njegov puls se ubrzao; na čelu su mu graške znoja; disanje mu postaje ubrzano i glas promukao. [...] Ptica koju želim da uhvatim u mrežu ove drame nije rešenje psihološkog problema jednog čoveka. Ja pokušavam da uhvatim istinski kvalitet iskustva u grupi ljudi u maglovitu treperavu igru koja izmiče i silovito se menja, tu uzajamnu igru ljudskih bića koja žive na olujnom oblaku opšte krize. [itd itd]" ...more
Loading...
