O'Donel u ovoj studiji o vremenu eksplozije popularnost hrišćanstva u četvrtom i petom veku, komentariše "paganske" religije (koje on naziva tradicionO'Donel u ovoj studiji o vremenu eksplozije popularnost hrišćanstva u četvrtom i petom veku, komentariše "paganske" religije (koje on naziva tradicionalnima), ali i načine kako su te tradicionalne religije uticale na hrišćanstvo, i obrnuto. Izvor Božića (proslava 25. decembra), slave u srpskoj pravoslavnoj tradiciji, jaja kao paganski simboli prilikom proslave Uskrsa, krštenje koje temelji na starim ritualima očišćenja uz pomoć vode (kao i koncept "svete vode"), do naravno arhitekture crkvi i katedrala, kao i ikonografije u prvih nekoliko vekova razvoja hrišćanstva i utemeljenja hrišćanskih vrednosti na tekstovima stoika i Aristotela.
S obzirom na sporo širenje hrišćanstva u prvih 300 godina, zapravo je iznenađujuće da se to toliko brzo promenilo i da je uspelo toliko da se proširi za nekih 150 godina. Ne samo to, taj proces je išao mnogo lakše nego što nas uči istorija hrišćanstva. Jasno je doduše zbog čega je toliko interesantno. Ljudima obećava mogućnost jednostavnog iskupljenja, čak i nakon što su živeli grešan život. Moralnost je sade nešto što može da se ispravi - hrišćanstvo doduše uzima antičke vrline kao temelj vrednosti, ipak se život može voditi ne uvek u skladu sa tim vrlinama. Uvek postoji mogućnost iskupljenja, pogotovo u vreme kad se hrišćani krste što kasnije tokom svog života. Drugi magnet, naravno, je jasna vizija života nakon smrti.
Pre toga, hrišćani su verovali da i drugi bogovi postoje, ali da je njihov Bog superioran u odnosu na ostale. U to vreme, nije besmrtan, bezgrešan - jednostavno je jedan od likova u pričama, mnogo bliži Zevsu i kompaniji nego što je to slučaj kasnije. Tokom 2. i 3. veka, hrišćani su mala grupa (neke procene govore da čine samo 5% celokupnog stanovništva), koja se bavi poštovanjem mrtvih na svoj način, okuplja se u vreme obeležavanja života Hrista. Ne razlikuju se mnogo od drugih religija i kod njih ne postoji nikakva želja da grade svoje velike hramove i velika mesta okupljanja, a pogotovo ne da budu deo države i da utiču na politiku, kako se dešava kasnije.
O'Donel donosi i interesantne detalje - na primer, opis procesa žrtvovanja za vreme Avgusta. Tokom jednog od praznika, bilo je potrebno da se u centru Rima, žrtvuje/ubije, 18 velikih životinja, da se tu, u Forumu, te životinje raskomadaju, da se zatim ispeku i podele prisutnima. Za to je bilo potrebno mnogo vremena, ali i prostora, koji je na kraju rituala bio pun krvi i dima. Odvesti samo jednu životinju do oltara nije bilo jednostavno, to su mogli samo bogati. Ljudi zato vremenom, pogotovo pod pritiskom da se sa žrtvovanjima prekine, počinju da menjaju taj ritual sa jednostavnijim obredima. Otprilike se menjaju u obrede kakvima stremimo i prilikom religioznih praznika danas - porodičnim okupljanjem ili zajedničkom večerom. Već i samo čuvanje oltarskih vatri da se ne ugase je bilo naporno, tako da je jedna decenija (390-400), u vreme kad je car službenim licima zabranio da drže rituale žrtvovanja, bila dovoljna da se tradicionalni obredi skoro pa u potpunosti prekinu. Ljudi u porodicama još neko vreme zadržavaju stare običaje, ali u prvoj polovini petog veka tradicionalna religija na zapadu skoro pa u potpunosti nestaje....more
Mikro-istorija je istorijski žanr koji uz pomoć jedne male pričice, prepričane sa mnogo detalja, pokušava da rasvetli fenomene nekog istorijskog razdoMikro-istorija je istorijski žanr koji uz pomoć jedne male pričice, prepričane sa mnogo detalja, pokušava da rasvetli fenomene nekog istorijskog razdoblja.
Ovu knjigu sam pročitao prema proporuci iz Bazduljevog Cijeli dan kiši u Zagrebu / Sarajevski grobovi, i... fino je osmišljena, ali ne toliko dobro napisana. Da, danas želimo da je istorija ne samo precizno napisana i istražena, već i da se lepo čita, ali u ovom slučaju ovo je bitno i zbog toga što Zejmon Dejvis u uvodu kaže da ovo nije samo istorija, već da je pokušala da popuni praznine, pa je tako neke stvari prepričavala kako joj se učinilo da bi trebalo da se dese. Jasno, kad pišeš o dešavanjima i osobama koje su živeli pre skoro 500 godina (u uvodu, Dejvis priča i o tome, načinu istraživanja lične istorije poput ove), a da se ne radi o ljudima koji su stvarali istoriju, da je teško, da nema pisanih izvora, da treba popunjavati i nagađati - ali gde je granica između istorije i fikcije?
Martin Ger je seljak iz francuskog sela Artiga, koji je sredinom 16. veka, nakon nekoliko godina braka i nakon što je dobio dete, otišao od kuće, i nije se javljao. Osam godina kasnije, u selu se pojavljuje čovek koji tvrdi da je Martin Ger, koga pozdravlja i prihvata njegova žena Bernand, kao i većina drugih stanovnika sela, uključujući i njegove sestre. Čovek zna mnogo detalja o Martinu i njegovom prethodnom životu - ali to nije on. Radi se o čoveku koji liči na Martina, barem pomalo, i koji uspeva da preuzme njegov identitet i njegov život. Ipak, raskrinkavaju ga i sude mu, a za vreme suđenja, pojavljuje se i pravi Martin Ger.
Ova kratka knjižica bavi se interesantnim temama. Identitet i čuvanje ličnih podataka na primer, koje pokazuju da to nisu problemi samo današnjeg doba. Kako je identitet funkcionisao bez ličnih dokumenata, otisaka prstiju, DNK, bez fotografija - u ovom slučaju i bez ličnih portreta? Ispostavlja se da je žena skoro sigurno znala da novi Martin nije njen Martin (pretpostavimo da joj se smučilo da živi sama pošto joj crkva nije dozvoljavala da se ponovo uda), ali ostali stanovnici posle tolikih godina jednostavno nisu mogli da se sete kako je izgledao pravi Martin. Interesantna je i opaska o tome da ljudi zapravo ni za sebe nisu znali kako izgledaju - nije bilo ogledala, odsjaj u vodi nije baš reprezentativan, tako da su ljudi shvatanja o svom izgledu dobijali na osnovu komentara i opisa drugih.
Interesantan je i opis sudskog procesa - neke procedure zapravo nisu toliko različite od današnjih sudova, ali neke su potpuno šokantne. Mene je začudila i kazna - smrtna presuda. Jednostavno zatvori nisuj postojali u obliku u kom postoje danas. Mogao si da sediš u pritvoru, ali zatvor kao kazna je bio nepoznat pojam. Sudski proces je verovatno najbolje istražen deo priče, temelji na pisanim dokumentima, i na knjizi koju je u to vreme objavio jedan od sudija koji je radio na slučaju....more
Istorijska knjiga ovog stručnjaka za 20. vek, Balkan (pre svega Grčku) i ideološki kontekst moderne istorije, sa podnaslovom 'Evropa u dvadesetom vekuIstorijska knjiga ovog stručnjaka za 20. vek, Balkan (pre svega Grčku) i ideološki kontekst moderne istorije, sa podnaslovom 'Evropa u dvadesetom veku' je među boljim stvarima koje sam pročitao poslednjih godinu-dve. Odlagao sam početak čitanja, prolazio pored nje tamo na polici, nekako mi se činilo "20. vek, zar nije već sve rečeno?"
Bio sam nepravedan. Ovo je briljantna istorijsko-sociološko-ekonomske studija. Teško bi bilo udubiti se u nju sa nekim osnovnim znanjem istorije 20. veka, nema ovde standardne hronologije, prepričanih najbitnijih događaja i velikih ličnosti. Za to valjda imamo udžbenike, ali i druge sjajne knjige o ovom veku. Mazover pokriva vreme od 1919. do 1995., i ne beži od istorijskih uvida, ali se više bavi nekakvim sociološkim pregledom evropskog društva i uticaju istorije na evropska shvatanja, kvalitet života, reakcije Evropljana na velike događaje (znajući naravno, da Evropa nije monolitni kontinent, ponekad su se te stvari prilično razlikovale). Na primer, kako je i zbog čega demokratija doživela udarac nakon Velikog rata. Da li bi se uopšte oporavila da nije došlo do novog rata? Zašto je desnica bila toliko privlačna, i zbog čega je ekonomski uspeh komunizma u Sovjetskom savezu bio magnet za mase na zapadu? Šta se dešavalo sa manjinama u vremenu između rata, kako je na njih pokušalo da utiče Društvo naroda, i šta su drugačije (ako išta) uradili Ujedinjeni narodi. To su, recimo, pitanja kojima se ova knjiga bavi na koncizan i jasan način.
Ne možemo naravno mimo Drugog svetskog rata, ali je i on pokriven drugačije. Ovde imamo autorov pogled na nacističku ideju "udružene Evrope" (i zbog čega je naziva Hitlerovom propuštenom prilikom), kao i na međunarodni poredak i promene tokom rata, kako je došlo do holokausta i genocida.
Ako pogled na Drugi svetski rat možda nije najbolji deo knjige, zato je toliko bolji pregled Hladnog rata - a pre njega godina tokom kojih deluje da nije bilo konkretnog plana, ni sa istočne ni sa zapadne strane. Sovjeti su bili zadovoljni postignutim u ratu, jednostavno trebalo se oporaviti od 20 miliona žrtava. Tako im je uspostavljanje Poljske kao bafer-zone između Nemačke i Sovjetskog Saveza bilo donekle ispunjenje želja. Ideja svetske revolucije odavno je napuštena, tako da su razmišljali o tome kako da potpuno iscrpe Nemačku, (mada je čudno da podela Nemačke nije bila ideja nijedne velike sile, sem Francuske). Rusi nisu imali u to vreme planove za uspostavljanje Gvozdene zavese, tražili su se i u tome kako da organizuju vlast u istočnom bloku. Brzo su osnovane i organizovane komunističke partije i odmah na leto 1945. jeste krenulo da se deluje na terenu, ali izgleda mi da je ideja bila da se prelazak u socijalizam izvede kroz pobede na izborim. Tek kasnije, a mora se priznati delom i zbog uticaja anti-komunizma sa zapada, počeo je da se zauzima čvršći stav.
Narodne demokratije su se razlikovale među sobom - nije bilo isto da li si živeo u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovaćkoj ili u Rumuniji. Mazover je ovde objektivan; nisu bile te države u svemu toliko loše koliko nova istorija želi da nam ih predstavi, ali je jasno da je bilo mnogo propusta i grešaka. Početni ekonomski rast nije bio dovoljan, došlo se do trenutka kad je fokus sa teške industrije trebalo prebaciti na podizanje životnog standarda ljudi, pa je tako ključni trenutak u putu ka slabljenju komunizma bio negde sedamdesetih, kad su ubeđeni socijalisti uvideli da su izgubili ekonomsku trku sa zapadom.
Na zapadu, tu je pogled pogled na ekonomsko čudo podstaknuto Maršalovim planom. Ne bavi se Mazover samo politikom, tu su i njegovi zaista dobri eseji na temu individualizacije društva i (preterane, priznaje i on, kao i većina Francuza i Britanaca u prve dve decenije posle rata) amerikanziacije Evrope. Zašto nema više pobune na nejednakost, šta je ostalo od 1968. i da li je to buđenje bio poslednji protest mladih u okviru ovog društvu stalnog rasta, zbog čega je levica u problemu u kom jeste, kao i šta nas čeka posle "kraja istorije", koji ipak nikako da dođe?
Knjiga je napisana 1999., tako da propušta poslednje godine veka - završava se ratom u Bosni, pa smo uskraćena na njegovo mišljenje o bombardovanju Jugoslavije. Za mene, to bi bio primeren zaključak knjige o "mračnom kontinentu", ali plašim se da mi se taj zaključak ispod pera Mazovera ne bi dopao. Prilično je objektivan i širokih pogleda, ali nisam se složio sa nekim od njegovih komentara na evropski socijalizam (ideološki je više ka centru od mojih uverenja), a nisam se složio ni njegovim komentarima rata na prostoru bivše Jugoslavije. Čovek jeste stručnjak za Balkan, ali su neke stvari ovde prokomentarisano prilično površno. Nisam siguran da je to samo zarad male vremenske distance (4 godine), čini mi se da je generalno tom delu evropske istorije dao manje mesta nego što je bila njegova važnost. Ili ga samo mi vidimo takvim?
Ipak, 1999. nisam pominjao samo zbog toga, hteo sam da kažem da je knjiga napisana pre 25 godina, ali je u sociološkom pogledu na evropski individualizam, liberalni kapitalizam, manjak otpora, veoma aktuelna. Kad bismo samo mogli nekako u tu analizu da uglavimo mobilne telefone, društvene mreže i veštačku inteligenciju, mislim da ne bi trebalo toliko menjati, pa da se ovaj pregled produži do 2019....more
Ova stručna istorijska analiza, rekao bih, ipak namenjena akademskoj zajednici, govori o globalnoj istoriji kao istorijskom pristupu, ali i o tome kakOva stručna istorijska analiza, rekao bih, ipak namenjena akademskoj zajednici, govori o globalnoj istoriji kao istorijskom pristupu, ali i o tome kako teme koje istoričari biraju nisu baš samo proizvod njihove slobodne volje, priča o globalizaciji, kao i o tome da proučavanje “globalne istorije” ne mora uvek da proučava ceo svet (pa čak ni njegove veće delove) i o tome kako odgovorita na problem evrocentrizma prethodnih vekova.
Prvi način gledanja na “globalnu istoriju” je to da se ona izjednači sa pojmom “istorija svega”. Prema tome, globalna istorija je istorija onoga što se dešava širom sveta. Ne mora to nužno značiti da pokriva čitav svet - kako autor kaže, predmet globalnog proučavanja može biti i selo u Francuskoj u 13. veku, ili kao odličan primer i nešto što zvuči da bi se moglo dobro napisati i na primeru Srbije, istorijska studija Svet i jedno malo mesto u Africi, kroz koju autor opisuje dešavanja u nekoj malenoj afričkoj regiji, ali sa osvrtom na svetska dešavanja i pregledom kako su ista uticala na tamošnji život i društvo.
Drugi način gledanja globalne istorije stavlja akcenat na razmenu i veze - od ljudi u pokretu, do ideja koje kruže i trgovine na velikim udaljenostima. Međupovezanost sveta, koja se može pratiti vekovima unazad, je glavna tačka proučavanja ovog pristupa globalnoj istoriji. Mene interesuje, na primer, koliko je bilo razmene ideja (znam za razmenu zlata za svilu) između rimskog carstva i dalekog istoka - da li je slučajno što se budizam i stoicizam prilično pokrivaju u nekoliko svojih ključnih ideja? Treći način priča o nekoj formi globalne integracije.
Globalna istorija, naravno, nije jedini pristup proučavanju istorije, a nije ni najpogodnija da ispriča baš svaku priču. Koji su to konkurentni pristupi? Komparativna istorija (nijedan istoričar ne može u potpunosti bez upoređivanja) ispostaviće se sve više koristi globalnu tačku gledišta i na taj način kombinuje ova dva pristupa. Transnacionalna istorija bavi se fenomenima koji prelaze granice država ili naroda, ali su geografski ograničeniji. Kao i globalna istorija, i ona poklanja pažnju ulogama mobilnoti, cirkulacije i transfera. Teorija svetskih sistema (čuveni Imanuel Valerštajn) počinje sa pretpostavkom da su veći regionalni blokovi i sistemi primarne jedinice istorijske analize, i da su svi manji entiteti proizašli iz tih većih struktura. Postkolonijalne studije pretpostavljaju da je moderan svet zasnovan na kolonijalnom poretku, dok teorija mnogostrukih modernosti počiva na konceptima civilizacija i sukoba između njih (ovaj poslednji pristup je dosta prisutan u mejnstrimu, ali koliko razumem u akademskim krugovima se ne uzima više kao previše ozbiljan).
Nije ovo bilo previše uzbudljivo čitanje, ali mi je drago što sam se potrudio. Obožavam istoriju, ali je gledam kroz narative, na razloge zašto i posledice dešavanja. Ne, nisam zaostao u razumevanja istorije preko velikih belih ljudi u ratovima - pokušavam da čujem drugačije poglede, sagledam je i kroz sociologiju, umetnost, filozofiju, povezanost sa širim društvenim pokretima. Ipak, nisam se dosad upuštao u metodologiju istorijskih istraživanja, pa mi je ovo bila dobra vežba. Konrad pokreće ne samo pitanja evrocentrizma i vesternizacije istorije (zašto čitamo engleske i američke autore čak i kad proučavamo Afriku ili Aziju, a ne pada nam na pamet da čitamo azijske autore tokom proučavanja istorije Južne Amerike?), naterala me da istoriju vidim kao nauku, a ne uvek samo kao “učiteljicu života” ili interesantnu priču.
Sledeća stanica? Pročitati nešto još ozbiljnije o metodologijama (i verovatno još dosadnije - šta, možda neki udžbenik sa fakulteta?), onda odabrati temu istraživanja i pravac - Istorijski arhiv. ...more
Ovu malu knjižicu, punu ideja, sam naravno kupio u Rimu, nakon obilaska Trajanovog stuba.
Naslovni esej govori o ovom veličanstvenom spomeniku (KalvinOvu malu knjižicu, punu ideja, sam naravno kupio u Rimu, nakon obilaska Trajanovog stuba.
Naslovni esej govori o ovom veličanstvenom spomeniku (Kalvino čak kaže: "Certainly the most extraordinary monument that Roman antiquity has left us.") i radi to što kaže u naslovu - opisuje narativ stuba, penjući se 200 metara spiralno uz njega, nešto što nama od dole naravno nije moguće.
Stub je posvećen Trajanovim pobedama u Dačiji, a Kalvino u eseju piše i o rimskim vojnicima (hiljade i hiljade njih predstavljano na stubu velikom preciznošću, tako da je narativ bio veoma koristan vojnim istoričarima), načinom na koji su prikazani varvari (dostojanstvenije od očekivanog, i njihov svakodnevni život pre sukoba, ali i kasnije dok beže ili posle poraza), Trajanom (prikazan je 60 puta), bitkama - ali osim samom pričom, bavi se i time kako su ga izgradili (nije baš jasno), a i zbog čega je priča predstavljena tako da je nedostupna gledaocima sa zemlje (u antičkom Rimu je stub bio okružen visokim zgradama Foruma, ali su one bile suviše udaljene da bismo iz njih mogli da pratimo narativ stuba).
Da sam dobio samo taj esej, vredelo bi. Ali esej How New The New World Was, koji govori o tome kako su Evropljani u 16. veku videli i razumeli novi svet - ali i o tome kako generalno gledamo na nešto novo - je takođe tu, i verovatno je najbolji u ovoj zbirci.
U eseju The Written City: Inscriptions and Graffiti vraća se u antički Rim i piše o velikoj količini teksta koju su stari Rimljani gledali svaki dan na ulicama svojih gradova. Tekstovi su bili svuda oko nas, a onda, u srednjem veku, napisi su odjednom nestali.
Tu su i eseji o srednjevekovnim gradovima, o istoriji kreatora geografskih mapa, o mošeji u Isfahanu... Sve zajedno, 12 eseja, koji nam pokazuju da Kalvino nije veoma interesantan samo kao romanopisac (velika preporuka za originalan Ako jedne zimske noći neki putnik), već i u ovakvim kraćim pogledima na istoriju, umetnost, religiju, ali i generalno na svet oko nas. ...more
Ovo delo je izašlo u Pelicanovoj biblioteci "Introduction", ali ne treba pogrešiti; nije to baš za potpune početnike. Ko je upoznat sa antičkim idejamOvo delo je izašlo u Pelicanovoj biblioteci "Introduction", ali ne treba pogrešiti; nije to baš za potpune početnike. Ko je upoznat sa antičkim idejama, osećaće se ovde potpuno udobno, ali daleko od toga da je za nas hobi-zaljubljenike u ovaj period, baš sve potpuno ponavljanje već pročitanog.
Autorka nije od onih koji atinsku demokratiju vide kao ideal svega, ali već nakon uvoda, u kom citira Rusoov govor Ženevljanima (1764), jasno ti je na koju se stranu stavlja:
"Ancient Peoples are no longer a model for modern ones; they are too alien to them in every respect... You are neither Romans, nor Spartans; you are not even Athenians. Leave aside these great names that do not suit you. You are Merchants, Artisans, Bourgeois, always occupied with their private interests, with their work, with their trafficking, with their gain; people for whom even liberty is only a means for acquiring without obstacle and for possessing in safety."
U nastavku, fokusira se na 8 političkih / filozofskih ideja: pravda, vrlina, ustav, demokratija, državljanstvo, kozmopolitanizam, republika i suverenost, i svakoj od njih posvećuje po jedno poglavlje. Obrađuje ih iz istorijske, političke, filozofske i literarne perspektive, pri čemu primerima prikazuje da je stvarno stanje bilo daleko od onog o čemu su pisali ili čemu su stremeli.
Nije samo nabrajanje i istorijski pregled, ima interesantnih ideja. U poglavlju o pravdi, na primer, avtorka se pita "pravda za koga" i citira britanskog filozofa Bernarda Vilijamsa, koji je pisao o robovlasništvu kao o nečemu što je bilo potrebno za to doba:
"The Greek view of slavery seems generally to have been not that it was un-just, but that it was non-just. It marked the limits where justice could apply. Beyond that was a matter of sheer necessity. Williams pointed out that those in wealthy democratic societies today tolerate gross abrogations of justice too. The existence of the global poor is seen as a regrettable by-product of capitalism, or of feudal economic relations, but too often it is not seen as something that can be made just. It is tolerated as if it were a necessity, or at least an inevitability, as an institution."
Svako poglavlje ima slična zapažanja; ima ih zapravo toliko da se moja knjižica crveni od podvlačenja, ima oznaka na svakoj drugoj-trećoj strani. A crveni se i deo sa izvorima, napunila mi se virtuelna lista za kupovinu na Amazonu - i Bernard Vilijams je na njoj. ...more
U poslednjih nekoliko godina dosta sam čitao o periodu antike; i dalje mi je neshvatljiv broj genija s kojima i danas možemo da se družimo, a koji su U poslednjih nekoliko godina dosta sam čitao o periodu antike; i dalje mi je neshvatljiv broj genija s kojima i danas možemo da se družimo, a koji su živeli među tih par stotina hiljada ljudi, u vreme od nekoliko decenija. Manje više mi je poznata istorija Atine do početka rimske vladavine, možda i do početka hrišćanstva.
Ova knjiga trebalo je da popuni tu moju rupu od 1600-1700 godina.
Nije ovo neka naročita istoriografija (knjigu je napisao novinar), tako da je samo donekle uspela. Da nisam očekivao da o antičkoj Atini čujem nešto novo, i da sam taj deo preskočio, verovatno bi i krajnji utisak bio bolji. Opet, Klark mi je pobudio interes za grčku istoriju devetnaestog (oslobođenje od Otomana) i dvadesetog veka (Balkanski ratovi, katastrofa u Turskoj, državni udar, građanski rat). Zainteresovala me za Bajrona dovoljno da krenem da tražim njegova dela i njegovu biografiju, a podsetila me i zašto volim rembetiku (Markos Vamvarakis, nakon što je izbegao iz Smirne u Atinu i prvi put čuo buzuki: "Ili ću savladati ovaj instrument, ili ću si odseći ruku.")...more
Pročitaš Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, boli te glava dok se probijaš kroz gustinu ideja, ali na kraju zaključiš da je to intelektualni poduhvat kakavPročitaš Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, boli te glava dok se probijaš kroz gustinu ideja, ali na kraju zaključiš da je to intelektualni poduhvat kakav se teško ponavlja. Deluje da je nemoguće da te i ovaj esej dužine knjige povede na takvo putovanje.
Nije lako štivo, ali vredi se i ovde vraćati, guglovati reference - vredi i priznati da čak i kad se trudiš, ponekad nećeš uspeti da se popneš na taj intelektualni nivo. Lepše bi bilo razgovarati uživo, ali danas smo više prisiljeni da fotografišemo tekst, pa ga ubacujemo u ChatGPT, ponovo bivati iznenađen kako GPT-4 uspeva neke zaključke da stavi u pravi kontekst.
"Šta je pobunjeni čovek? Čovek koji kaže 'ne'. Rob koji čitavog života prima naređenja, novi nalog odjednom doživljava kao neprihvatljiv. 'Ovo suviše dugo traje', 'dovde da, odavde ne'... To 'ne' potvrđuje postojanje granice. On se suprotstavlja poretku koji guši neko pravo i ukazuje na pravo čije kršenje neće trpeti. Ćutati znači ostaviti utisak da čovek nema stav, i da ništa ne želi, a u određenim slučajevima to znači u potpunosti se miriti sa takvim stanjem."
"Postoje zločini iz strasti i zločini logike" je prva rečenica, a nastavlja se istorijom i analizom pobune, od Prometeja do revolucije 1917. Ova istorijsko-filozofsko-literarna studija je objavljena 1951., a u njoj Kami analizira različite oblike pobune, kombinuje filozofsku dubinu sa razmatranjem dnevnopolitičke i moralne stvarnosti. Osim toga, tu su i neprevaziđeni Niče, tu je Ivan Karamazov, tu su drugi veliki pobunjenici književnosti.
Kami pokušava da shvati šta pojedine pobune imaju zajedničko - najpre pobuna protiv boga i zaključak da je bog mrtav, pa filozofska shvatanja (da Niče, na primer, nije ubio boga, već je jednostavno mislio da je rođen u svetu u kom je bog već mrtav), a kasnije fokus pre svega na Francusku i Oktobarsku revoluciju. Da li je moguće imati etičku i moralno čistu pobunu - ili je čak i ono što počne sa najčistijim namerama, osuđeno na to da od nekog trenutka ne može više da poštuje ljudsku slobodu i dostojanstvo? Svi želimo i pravdu i slobodu, ali da li je moguće i jedno i drugo? Vremenom shvatiš da, naravno, nije ("Apsolutna sloboda je pravo najjačeg da vlada, a najveća sloboda je sloboda počiniti ubistvo."), pa je stoga možda i svaka revolucija pre ili kasnije osuđena na kršenje svojih početnih principa i onoga zbog čega je pokrenuta. Da li je neko ubistvo opravdano zarad većih ideja? Da li je, na primer, trebalo ubiti kralja 1793. godine? I ako jeste, u kom trenutku je trebalo zaustaviti giljotinu, da bi se sačuvao duh revolucije?
Ovaj francuski velikan je bio socijalista, ali je ovde za razliku od Sartra, oštro kritikovao Sovjetski savez i Staljinizam. Međutim, jasno ti je da ne kritikuje iz zle namere, ili zbog toga što je uveren da komunizam nije moguć - naprotiv, kritikuje iz ljubavi, zato što želi pravu i čistu revoluciju. Čak i kad te natera da zaključiš da tako nešto možda nije ni moguće, Kami se ne predaje, nije ciničan i ne zaključuje da bolji svet nije moguć. "Ovo je pokušaj da se shvati sopstveno doba. Da li je nedužnost, onog časa kad počne da dela, prinuđena da ubija. Možemo delati samo u svom vremenu i među ljudima koji nas okružuju. Ništa nećemo shvatiti ako ne utvrdimo da li imamo pravo da ubijemo drugog čoveka, ili bar da prihvatimo da on bude ubijen. Važno je da ustanovimo kako da se ponašamo u svetu, takvom kakvog smo zatekli.
Ova knjiga ne nameće mišljenje, često ni ne daje odgovore - ali zato postavlja itekako teška pitanja. Dok sam pokušavao da odgovorim na njih, osećao sam se uzbuđen, kao da sam na prvoj godini faksa i upijam neke nove fascinantne ideje - i zar nije to najbolja moguća preporuka za knjigu? Možda treba da postoje preduslovi da bi ti se dopala kao meni (zaljubljenost u istoriju, levi pogled na svet, egzistencijalizam kao životna vodilja), ali subjektivno... Nikomahova etika, Mit o Sizifu. Ogled o apsurdu, Država, Pobunjeni čovek. Nema mnogo ovakvih. ...more
500 strana je mnogo na prvi pogled, ali da pokrije ovih 35 godina istorije? Bio sam veoma zadovoljan sa Keršoove dve prethodno pročitane knjige - sjaj500 strana je mnogo na prvi pogled, ali da pokrije ovih 35 godina istorije? Bio sam veoma zadovoljan sa Keršoove dve prethodno pročitane knjige - sjajna biografija Hitler, na više od 1.000 strana, i Fateful Choices: Ten Decisions That Changed the World, 1940-1941, koja doduše ne koristi skroz anti-istoriju u stilu "šta bi bilo, kad bi bilo", ali sagledava deset događaja koji su istoriju možda odveli u pravcu u kom je išla. Zato sam, mada skeptičan, uzeo ovu knjigu. Kome je ona namenjena? Kratak pregled za početnike, ili ima nove ideje?
I... da, neke delove je samo preleteo. Tursko-grčki konflikt dvadesetih jedva da je pomenut u par rečenica, prvi svetski rat kod nas takođe, drugi svetski rat... hm, ok, možda nije ni fokus knjige na ratu, ima toliko drugih na tu temu, ali možda je trebalo fokusirati se na stvari koje su imali veliki uticaj na kasnije godine - ovako, fokus je velikim državama, kao i na ključnim trenucima koji su menjali istoriju (Oktobarska revolucija), ali koji su nam manje-više poznati.
Retki su delovi poput priče o dolasku fašizma na vlast u Italiji, koji će me naterati da čitam o Musoliniju (M. Sin veka). Takođe, jako mi se dopao naslov poglavlja o vremenu između 1926 i 1933: "Dancing on the Volcano". Već sam ga par puta citirao u razgovoru na to razdoblje. I, da, čitajući šta sam napisao, čudim se sam sebi što imam prilike sa nekim da razgovaram na tu temu.
Jedna od stvari koje sam zabeležio je i to kako me je naterao na razmišljanje o tome koliko se Evropa samouništila u tih 35 godina, i koliko je prva polovina veka imala uticaj na dominaciju Amerike. Najpre kroz gigantsko povećanje američkih industrijskih kapaciteta i izvoza, potom zajmove date Evropi, uticaj na Aziju, kasnije Bretton Woods konferencija na kojoj zlatni standard promenjen dolarom, formiranje IMF i Svetske banke, a istovremeno razmah Hollywooda, američke muzike i pop kulture. Kroz dolar, vaša srca i atomsko naoružanje.
Verovatno bih mogao bolje provesti ovih dvadesetak sati, pročitati nešto novo, ali nije ovo loše. Kershaw je u ozbiljnim godinama, ali zna da sagleda istoriju i da je prepriča na interesantan način. Nisam doduše da li da nastavim sa njegovim pregledom druge polovine veka. Pretpostavljam da hoću, jednog dana: Roller-Coaster: Europe, 1950-2017...more
(Još jedan) opšti pregled rata na istoku. Možda je u nekom trenutku previše. Glantz je cenjen vojno-istorijskim krugovima; ja volim i opštu i vojnu is(Još jedan) opšti pregled rata na istoku. Možda je u nekom trenutku previše. Glantz je cenjen vojno-istorijskim krugovima; ja volim i opštu i vojnu istoriju, ali neki delovi ovde nekako liče na... katalog brodova u Ilijadi. Suvoparno, ne ulazi u opise bitaka ili njihovih posledica, već se bavi vojnom organizacijom, logistikom... Tu je i jedna gomila brojeva i tabela, do vojnika tačno, a to u formatu audio-knjige zvuči prilično zamorno.
Opet, ima zanimljivih detalja koji menjaju pogled na istoriju. Sovjeti su, na primer, sredinom 30-ih imali veliku prednost u vojnoj organizaciji i tehnici. Ta prednost se gubi do početka rata i prelazi na stranu Rajha, ali već 1941. je prozvodnja tenkova i aviona veća u SSSR nego na teritoriji Nemačke, bez obzira što je bilo u toku veliko premeštanje sovjetske industrije na istok.
Iznenađuje i kreativnost u organizaciji Stavke. Crvenu armiju svi nekako zamišljamo kao skup loše organizovanih, nekreativnih i loše opremljenih jedinica, koje su jednostavno imale dovoljan broj vojnika koje (bez oružja, poput onog filma o bitci za Staljingrad) šalju u smrt. Autor u više navrata govori upravo suprotno - kreativnost odluka sovjetskog štaba u promenama 1941. ima veliki uticaj na ruske uspehje 42/43. Brza mobilizacija. Genijalni kontra-napadi Žukova, Timošenka i Jeremenka - čak i kad izgledaju neuspešni, dovoljno oslabljuju nemačke armije i tako zaustavljaju njihovo napredovanje narednih meseci. Tu je i jedno celo poglavlje o važnosti konja za rat na istoku - i ne samo konja, već i logistike oko prevoza stotine i stoine tona hrane za konje, svaki dan. Čime dopremiti svu tu hranu, pogotovo kad vojska svakodnevno napreduje kroz stotine kilometara nepreglednih ruskih stepa?
"Pre svega, pre bitke obucite čisto donje rublje." Ima ovde interesantnih anegdota o životu mornara - o tome koliko te more kvasi na razaračima, kolik"Pre svega, pre bitke obucite čisto donje rublje." Ima ovde interesantnih anegdota o životu mornara - o tome koliko te more kvasi na razaračima, koliko je ispod palubna mraka i koliko smrada na povraćanje.
Pre 2. svetskog rata, Kraljevska mornarica jeste bila najveća evropska pomorska sila, ali je počela opasno tehnološki da zaostaje. Ovo je najpre priča o ostarelom ponosu imperije (battlecruiser Hood), a nakon njegovog potapanja o lovu na dva sjajna broda uz pomoć kojih su Nemci želeli da preokrenu balans u Atlantiku: Tripic i Bizmark. ...more
Herisova trilogija o Ciceronu natera te da se zaljubiš u ovog filhelena, koji je u jednom turbulentnom razdoblju (moglo bi se doduše diskutovati o mišHerisova trilogija o Ciceronu natera te da se zaljubiš u ovog filhelena, koji je u jednom turbulentnom razdoblju (moglo bi se doduše diskutovati o mišljenju da li je 6 godina u vreme pada Republike najturbulentniji period ljudske istorije nakon 6 godina 2. svetskog rata) pokušao da sačuva svoju veru u tradicionalne vrednosti. Za vreme Pompeja, Julija Cezara i Marka Antonija, pomalo romantično je verovao da je moguć povratak u pravednije vreme stare Republike.
Nakon što pročitaš ovu biografiju, ili neka njegova pisma Atiku, ipak ti je jasno da nije bio svetac. Advokat (a "advokat nije dužan da otkriva istinu ili da se drži iste, već priča o onome što je moguće - sudija je tu zbog istine") i vlasnik 9 vila, koji je bio spreman da bude popustljiv u ono što je verovao. Najveći među oratorima, koji je ipak imao probleme sa tremom pred svaki javni nastup, a za vreme govora stalno razmišljao da li je "obećao premalo ili previše". Bez obzira na to, čini mi se da ostaje pozitivna ličnost - možda ne takav predstavnik helenske vrline poput Katona, ali svakako neko ko se zalagao za političku pravdu i poštovanje ustava, često i na svoju štetu. Neko ko je bio zaljubljen u staru grčku filozofiju, uzimao najbolje iz nje i pokušao da je primeni u vremenu za koje možda i nije bila najpodesnija.
Everit je ovo napisao interesantno - osim njegovog života, tu je i dosta detalja o životu u antičkom Rimu. Zapamtio sam delove o izdavaštvu u to vreme, prepisivanju, čitanju bez razmaka i bez malih slova, pasusa ili punktuacije. Čitaoci su baš morali da se trude. S druge strane, nije baš ni da je ovo vrhunac čitalačkog uživanja. Za tako nešto, trebalo bi da se vratim Herisu.
Pregled perioda pre i nakon Staljinove smrti, sa maksimalnim fokusom na sve zajedno godinu dana. Počinje sa poznatim poslednjim satima nakon pijanke uPregled perioda pre i nakon Staljinove smrti, sa maksimalnim fokusom na sve zajedno godinu dana. Počinje sa poznatim poslednjim satima nakon pijanke u dači, pitanjima koliko dugo bi još živeo da njegovi pomoćnici nisu bili toliko prestrašeni, pa nisu smeli da uđu u sobu ni kad su već sumnjali da nešto nije u redu... Deluje mi da je čovek već bio prilično bolestan, ali možda su mogli da mu produže život još godinu-dve.
Nastavlja se uvidom u sve dublju Staljinovu paranoju poslednjih meseci života (progon Jevreja i zavera doktora), ali je najveći deo knjige posvećen uticaju njegove smrti na društvo. To što se dešavalo tih dana u SSSR 1953., naravno podseća na ono što smo mi slušali o Titovoj smrti. Cela Rusija je plakala - polovina od tuge, druga polovina od olakšanja. "Čovek bi pomislio da je svemir prepukao, a ne da je umro jedan čovek," napisao je Solženjicin. Rečiti su i opisi Moskve u danima pred sahranu, sa stotinama na smrt pregaženih ljudi u stampedima i gužvama, kad je stotine hiljada želelo da vidi telo velikog vođe.
Do prvih promena u u sovjetskoj politici dolazi brzo, pa se prve greške iz prošlosti javno priznaju već nakon mesec dana. Neki potezi su nestrpljivo očekivani, ali ipak preuranjeni - za nekoliko nedelja iz gulaga je pušteno oko milion zatvorenika, pa imamo tu priču o gradu u kom je 1,200 zavorenika na slobodi u krvavom piru od nekoliko dana ubilo 800 građana.
45 dana nakon smrti, Pravda objavljuje kritiku "vladanja pojedinačnog vođe", a Beria je kao vođa KGB, iste godine osuđen i streljan u roku od 6 dana. Neke promene su brze, ali ne radi se o potpunom priznavanju prošlosti - do Hruščovljevog poznatog tajnog govora i osudi Staljinovog režima, ipak su morale da prođu 3 godine.
U svakom slučaju, Staljinova smrt je u tim danima viđena kao prelomni trenutak hladnog rata - Amerikanci su maltene očekivali kapitulaciju SSSR, potpuno otvaranje granica, izlazak Crvene Armije iz Poljske, Čehoslovačke i Mađarske. Istorija nas uči da se to nije desilo, i da se uprkos mnogo otvorenijem pristupu zapadnoj kulturi, puštanju većine političkih zatvorenika na slobodu i priznanju grešaka i zločina koji su se desili za vreme staljinizma, hladni rat nastavio u istom obimu, a podizanjem berlinskog zida i kubanskom krizom se i pogoršao. Čerčil je u to vreme pokazao da ima neki osećaj za svetsku politiku, pa je pokušao da poveže dve velesile i da premosti jaz, ali autor smatra da je Ajzenhauer u to vreme propustio priliku da pokrene ozbiljne pregovore i okonča hladni rat. Prva poseta Hruščova SAD dešava se tek 6 godina kasnije, 1959. godine.
Sama knjiga je detaljan prikaz dana koji su imali velik značaj za istoriju 20. veka, ali uprkos kritici (i) zapadnih političara, čini mi se da je propuštena prilika da se Staljinove odluke i njegova celokupna politika sagledaju izvan ograničenja na crno i belo. Svako ima određene motivacije za svoje odluke, a pogotovo kod Staljina bi bilo zanimljivo čitati na tu temu. Ne volim poređenja Hitlera i Staljina kao diktatora, ne čini mi se da mogu da uđu u istu rečenicu kad se porede zločini koji su nastali na osnovu njihovih vladavina, ali... Ian Kershaw je odlično prikazao Hitlera, siguran sam da negde postoji i knjiga koja je isto to uradila za Stalljina. ...more
"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na id"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na ideološku ostrašćenost istoriografije o 2. svetskom ratu do sedamdesetih, pa onda potpuni obrt i utrkivanje u revizionizmu od devedesetih nadalje, po meni je ova knjiga više nego aktuelna. Deluje da joj je Dević pristupio iz neutralne tačke, mada se meni (ili barem simpatizeru levih ideja u meni) čini da su mu simpatije ipak na "onoj drugoj strani", što se ne bi moglo reći prema naslovu. Dok ovo pišem, tek sam na nekih 300-ak strana, ali način kako se autor postavlja u komentarisanju partizansko-četničkih sukoba 1941., govore u tom pravcu.
Ono što je problem (ili je to lepota?) ovakvih dela, ma koliko obimna bila, je što bude dalju radoznalost i traže dalje čitanje. Pomisliš "hajde da pročitam nešto detaljnije o ovom istorijskom razdoblju", pa dve godine kasnije shvatiš da si se ukopao u ogromnu jamu iz koje nema izlaza još neko vreme (moj odnos sa antičkom Grčkom).
----------------- U prvom delu, "Rat pre rata", Dević piše o istoriji revolucionarnog pokreta KPJ u Srbiji pre 1941. godine. Od Svetozara Markovića (nerealno je da je do svoje 29. godine života imao toliki uticaj na razvoj levice), preko Srpske socijaldemokratske stranke, pa do jačanja komunističkog pokreta nakon Oktobarske revolucije i na osnovu finansiranja iz Moskve. ("Za potrebe KPJ je 1922. godine izdvojeno milion zlatnih rubalja, što je bilo više nego trostruko u odnosu na Poljsku, a jednako koliko i za partiju u Nemačkoj.") Ideja je bila nova, privlačila je mlade, ali je problem bio da proletarijata u dvadesetim godinama u Jugoslaviji jedva da je bilo. Bez obzira na to, na talasu borbe za pravednost, već na izborima 1920. godine, KPJ postaje treća najjača partija u Kraljevini.
Predratne godine oslikavale su se s jedne strane u zabranjivanju delovanja od strane vlasti (već 1921.), a s druge u ideološkoj borbi, mržnji svega što miriše na imperijalizam - takva misao je diktirala i negativan odnos prema ulozi Srbije i "velikosrpske buržoazije" u tadašnjoj Jugoslaviji. Mene je iznenadilo da je 1920-ih jedan od glavnih ciljeva KPJ bila dezintegracija Jugoslavije, a tokom tih godina podržavani su nacionalni pokreti koji su težili razbijanju države. Nakon uvođenja diktature 1929. i promene imena države u Jugoslavija, KPJ je ocenio da je to "kruna hegemonističke-imperijalističke politike krvave vladavine velikosrpskog fašizma", a vladajući režim opisan kao "monarhofašistička diktatura".
Nakon zabrane, komunisti se okreću terorističkim akcijama, ali ta radikalizacija dovodi do velikih gubitaka (gine čuvenih 'sedam sekretara SKOJ-a' i sekretar KPJ Đuro Đaković). Tridesetih, deluje da je KPJ u velikom padu, a broj članova 1935. pada na svega 3,800. "Neizbežno se nameće pitanje, kako je iz tako uskog jezgra, oteranog duboko u ilegalu i pocepanog frakcijskim sporovima, samo deceniju kasnije iznikao pokret koji se u ratnim uslovima pokazao kao nesalomiv i koji je uspešno izneo oružanu borbu i revoluciju?" Dević zaključuje da su im itekako išle na ruku istorijske okolnosti, ali da je "poziv poniženim, potlačenim, izrabljivanim, 'gubitnicima po rođenju', bio najjače oružje komunizma". Proleteri su bili mesije novog dolazećeg sistema, a u "novom carstvu, desiće se i svojevrstan kraj istorije - biće izgrađen svet, toliko željen u vremenu posle preživljenih patnji Velikog rata, bez nacionalnih, verskih, klasnih i ma kakvih drugih razlika."
Nakon 1935. i promena u Kominterni, tj. primarnom usmerenju u zaustavljanje jačanja fašizma, menja se i kurs KPJ. Antijugoslovenski kurs zamenjen je projugoslovenskim, proglašavanjem "antifašističkog bedema" i potpunom usmerenju ne samo ka revoluciji, već i ka borbi protiv fašizma. Zanimljive su iz tog vremena priče iz "komunističkog univerziteta" (kazniona u Sremskoj Mitrovici), kao i opisi sukoba 1937., kada je tokom staljinističkih čistki ubijeno ili nestalo čak oko 600 jugoslovenskih komunista. To je i vreme kada je pogubljen i dotadašnji sekretar KPJ, Milan Gorkić, i kada se na glavnu scenu uz podršku Moskve penje Josip Broz. Titova uloga u čistkama nije istorijski razjašnjenja, mada je vešto ne samo iskoristio situaciju, već moguće i potkazivao tadašnje konkurente/saradnike.
Važan faktor u to vreme je i građanski rat u Španiji ("Sloboda Jugoslavije brani se na prilazima Madridu i reci Manzanares"). Procenjuje se da je u ratu, uprkos strogoj zabrani vlasti, "učestvovalo više od 1.600 građana Jugoslavije, među kojima su značajan procenat činili mladi idealisti, posebno studenti sa Beogradskog univerziteta. Gubici su im bili veliki, preživelo ih je tek oko 600." Ipak, ti koji su se vratili, imali su velik doprinos kasnijoj organizaciji otpora. U vreme kad se vojska raspala, ili deo nje ostao na drugoj strani, "Španci" su bili ti koji su ne samo pomagali u vojnoj organizaciji, već su doneli i oštriji revolucionarni duh.
Aprilski rat komunisti dočekuju nespremno, zahvaljujući paktu Moskva-Berlin čak i pomalo nezainteresovano (izuzev bitne, mada ne i presudne, uloge u beogradskom puču 27. marta). Ocena je bila da se radi o "imperijalističkom ratu, u kom ne treba zauzimati strane". Iz kasnije tačke gledišta iznenađujuće, ali Milovan Đilas na tu temu piše: "Sve kapitalističke zemlje bile su, manje-više, za nas iste. Nismo videli fundamentalnu razliku između Hitlerove Nemačke i zapadnih demokratija." Okupacija je bila viđena kao posledica "mnogogodišnje zločinačke politike vlastodržaca u Beogradu".
Svejedno, nakon 22. juna i napada Nemačke na Sovjetski Savez, KPJ izgleda vitalno i "predstavlja jednu od retkih organizacija koja je mogla da deluje organizovano, odlučno i posvećeno, poput vojske". Uprkos jasnim i glasnim pozivima od prvog trenutka ("Kucnuo je čas kada su komunisti dužni da povedu narod u otvorenu borbu protiv okupatora. Ne gubeći ni jedne minute, organizujte partizanske odrede i raspirujte u neprijateljskom zaleđu partizanske borbe..."), ipak je iz današnje tačke neshvatljivo kako je bilo moguće organizovati se od nezainteresovanosti za otpor, do trenutka kad skoro 4.000 udruženih partizansko-četničkih boraca juriša na Kraljevo, samo dva meseca kasnije, i kada oslobođena teritorija obuhvata skoro milion stanovnika, u vreme kada ni u jednom drugom kraju okupirane Evrope ne postoji ništa slično.
Ispostavlja se da komunisti nastupaju sa izvesnom političkom mudrošću - partizanski odredi istupaju bez ideoloških obeležja, a "komunistima je zabranjeno da na kapama ističu petokrake zvezde, kako bi partizanima prišli i rodoljubi koji nisu delili njihova politička uverenja." Komunisti koji su proganjani u gradovima, beže u šume, a "prve partizanske grupe se uvećavaju, uglavnom uz mladiće koji su poželeli novi, drugačiji život izvan tradicionalnog sela u kojima im se svaka perspektiva činila ograničenom. Simpatičan im je bio i odnos unutar novih jedinica - vojnici zapravo više nisu vojnici, već "borci", a komandantima je zabranjeno da se prema njima odnose nadmeno, poput prethodne tradicije. Svi su bili "drugovi", pa je i to privuklo mlade - većina prvoboraca bili su mladi radnici iz gradova, starosti između 18 i 22 godine.
Ipak, autor smatra da je tek "uključivanje seljaka u partizanske odrede predstavljalo prekretnicu u razvoju pokreta". "Ustaj brale, da idemo u borbu za oslobođenje," bio je poziv, a kasnije je trebalo da se od te mase patriota, postepeno stvaraju revolucionari. Anketa među tadašnjim borcima kaže da su "borci kao razlog za početak borbe na prvo mesto ubedljivo kao motiv stavljali borbu protiv okupatora, potom su dolazili na red borba za dobro i pravdu naroda, a najmanji broj je kao razlog navodio revoluciju". Tito je u to vreme zabranio isticanje ideologije, a kod lokalnih partizana se često mogao čuti poklič "za kralja i otadžbinu".
Da li je zbog takve uključivosti prema drugima, naš pokret bio toliko uspešniji od pokreta otpora socijalista drugde po Evropi? Dević smatra da je ključan razlog za uspeh i to što su partizani, za razliku od četnika Draže Mihailovića, odmah krenuli u akcije ("Svaki naš čovek se mora osećati kao ratnik"), što je privuklo nemali broj patriota koji su smatrali da kraljeva vojska ne čini dovoljno u borbi protiv okupatora.
Ovo zapravo nije samo knjiga o (najokrutnijoj?) nemačkoj SS diviziji 2. svetskog rata, već i pogled na francuski pokret otpora. Hejstings počinje kraćOvo zapravo nije samo knjiga o (najokrutnijoj?) nemačkoj SS diviziji 2. svetskog rata, već i pogled na francuski pokret otpora. Hejstings počinje kraćim omažom jugoslovenskom otporu, kao daleko najvećem, dajući između ostalog i podatak o tome kako je britanski SOE 1943. godine u Jugoslaviju dostavio 2x više oružja nego u Francusku.
U Francuskoj, sve do maja 1944., pokret otpora je bio pomalo tajnovita, gotovo zanemariva organizacija. Velika većina ljudi je gledala kako da jednostavno žive svoj život, da zaborave na rat. André Malraux, proslavljeni francuski levičar, nije želeo da se uključuje (uprkos Sartrovim ubeđivanjima) sve do trenutka kad su mu Nemci odveli brata u koncentracioni logor. (Ipak, "kod nekih ljudi je važnije šta kažu, nego šta urade, i Malro je bio jedan od njih," tvrdili su u to vreme u pokretu). Sam entuzijazam za pokret otpora, koji vidimo kod Francuza, za vreme rata nije postojao. Do njega je došlo tek nakon oslobođenja. U ratu, pokret je češće bio kritikovan nego hvaljen, zbog protivmera koje su Nemci izvodili nakon njihovih akcija.
Što se tih protivmera tiče, Hejstings najviše vremena provodi opisujući zločine u dva sela: Tulu i Oraduru. Vešanja i streljanja civila, od kojih je ovaj drugi posebno mučan. 643 civila, izvedenih iz kuća, zatvoreno u štale (muškarci) i crkvu (žene i deca) streljano i odmah zatim i spaljeno. Za Oradur čak nije postojalo ni objašnjenje, deluje da je selo odabrano nasumično, bez razloga i deluje bez naređenja sa više instance.
Opis dešavanja u Tulu je takođe strašan - Hejstings nam daje do znanja da samo logistički gledano, nije jednostavno za jedno popodne obesiti 120 ljudi. Nemamo merdevine, gde naći dovoljnu količinu kanapa u selu... Pa onda treba sve te ljude popeti na te merdevine i obesiti ih. Nemci su, kao kaznu za ubijenih 40 nemačkih vojnika od strane otpora, želeli da usmrte 120 civila, ali ih je taj napor zaustavio na broju od 99 - ostale su oslobodili.
General Dikman, koji je vodio ta pogubljenja, najpre je u prepisci sa štabom kritikovan za nedela i trebalo je da bude izveden pred vojni sud Vermahta, ali je bio spašen 'herojskom smrću' u Normandiji.
Autor ne priča mnogo o moralu za to što se desilo. Šta se tu može i reći? Zadržava se, ipak, na tvrdnji da su te akcije dale rezultat. Zaustavile su akcije otpora i zato su, gledajući s vojne strane, bile uspešne.
Priča i o tome kako dođe do toga da vojnici, među kojima je bilo srednješkolaca koji su na frontu bili tek mesec-dva, izvedu sve to. Prva stvar je naviknutost na smrt i na ubijanje civila. Ako ubiješ dvoje u Belorusiji, pa onda 13, pa 99, onda ubiti 600 žene i dece u Oraduru nije više toliko neobično. Možda spaliti bebu u peći za hleb jeste neobično, ali za iskusne SS-ovce koji su preživeli rat na istoku, izgleda ni to nije prelazilo granicu. Što se mladih tiče, tu je pritisak okoline, i fetišizacija nasilja koja se razvijala u SS. "Bili smo kao mašine, koje su na pritisak dugmeta izvršavale komande," svedočio je jedan od mlađih pripadnika SS divizije nakon rata. ...more
Uzmeš Herodota, Eshilove Persijance i Plutarhove biografije, pa onda to lepo sažvaćeš i pojednostaviš za publiku 21. veka. I nije neka istoriografija.Uzmeš Herodota, Eshilove Persijance i Plutarhove biografije, pa onda to lepo sažvaćeš i pojednostaviš za publiku 21. veka. I nije neka istoriografija...
Ok. Ovaj pregled dve invazije Persijanaca na staru Grčku (490-480. p.n.e.), sa glavnim fokusom na život Temistokla, nije toliko loš. Pretpostavljam da može lepo da zvuči nekom ko je rešio da uđe u taj vek zlatnog doba Atine. Što se mene tiče, izgleda da je vreme za Plutarha.
P.S. Išao sam da proverim autora na Goodreads, izgleda da ove istorijske preglede nekakvom serijskom proizvodnjom. P.P.S. I šta je sa pogrešnim godinama? Kako možeš na desetak mesta da promašiš za 100 godina, pa umesto 492 pišeš 392, umesto 480 pišeš 380 itd.
Čovek je počeo da se kreće na dve noge zbog koplja, smatra autor. Zvuči uvrnuto, ali... Dugo se smatralo da je do uspravnog kretanja došlo kako bi lakČovek je počeo da se kreće na dve noge zbog koplja, smatra autor. Zvuči uvrnuto, ali... Dugo se smatralo da je do uspravnog kretanja došlo kako bi lakše prenosili plen u 'rukama'. Ali, onda bi se isto desilo i sa ostalim primatima, koji su ipak nastavili da za to koriste zube. Ova hipoteza kaže da je korišćenje koplja za lov i iskopavanje podzemnih plodova, nateralo naše pretke da se isprave - ali ne samo da stoje, već i da hodaju i trče na dve noge - objašnjava i činjenicu da je vilica počela da nam se smanjuje otprilike u isto vreme. Koplje za ubijanje i ruke za prenošenje - šta će nam onoliki zubi?
Meni je ovo fascinantno objašnjenje evolucije, a koplje je i prva tehnologija o kojoj priča. U nastavku, objašnjava i kako su se na osnovu te promene menjali kičma, vrat, ramena, kukovi, kolena (primati nikad ne stoje ili hodaju ravnih nogu, uvek su povijeni u kolenima), ali i šta je učinilo korišćenje vatre (koja se koristila mnogo ranije nego što smo dugo smatrali) i zašto se ljudske bebe rađaju prerano.
“The Laetoli footprints provided direct, indisputable evidence that full bipedal locomotion—the ability to stand, walk, and run for long periods of time and cover long distances using only the hind legs—had emerged millions of years earlier than had once been assumed.”
“Cooking allowed the hominids to satisfy their energy requirements with smaller digestive organs and consequently to support increasingly larger brains.”
Zapravo je razvoj čoveka do nastanka poljoprivrede i najinteresantniji deo knjige; uživao sam u povezivanju uzroka i posledica i ponovo se zaljubio u evoluciju kao teorije koja može da objasni toliko toga.
“The Stone Age was not a distinct period or age at all, since it includes the entire evolutionary history of the hominids, from their earliest appearance several million years ago to the fully modern humans of today’s world. This immense period of time encompasses many of the technologies described in this book, including the domestication of fire, the invention of clothing and dwellings, the development of symbolism, the adoption of agriculture, and the beginnings of urban civilization. In fact, the Stone Age technically began to end only when the techniques of metallurgy were first developed a few thousand years ago.”
U pojašnjenju kasnijih tehnologija, bavi se društvenom evolucijom. Smanjenje broja dece u porodici ne treba objašnjivati (samo) kontracepcijom i padom mortaliteta dece, već i time da su deca prelaskom u industrijsko društvo, prestala da budu a) besplatna radna snaga koja će da radi u njivi ili da čuva životinje i b) neko ko će brinuti o nama kad ostarimo.
“And as financial support in old age has gradually become an obligation of government throughout the industrialized world, children have lost their importance even as a source of security for the parents in their old age. Since the children of modern urban society have become a net economic burden to their families, it is not surprising that families have become smaller with each generation of urbanization, and that many married couples have chosen to have no children at all.”
Svaka od ovih osam tehnologija izazvala je prilične promene u društvu ali često i u samom čoveku kao vrsti - za neke su bile potrebne stotine hiljada godina, a neke su se desile u roku od par decenija. Možda Harari jeste bolji pisac i zna svoje ideje da prepriča na uzbudljiviji način, ali i ovo je mnogo lepo putovanje kroz našu (pra)istoriju.
“The technology of spears and digging sticks transformed us from quadrupedal into bipedal animals. The technology of fire and cooking resulted in the loss of our body hair, a massive expansion in the size of our brains, and the disappearance of our tree-climbing anatomy. The technology of clothing and shelter enabled us to migrate out of the tropics and made it possible for our 'premature' newborns to survive in cold climates. And the technology of symbolic communication involved significant changes in our brains, freeing us from the slow pace of biological evolution and enabling us to take advantage of the speed and flexibility of cultural evolution.”...more
Ovo je vojna istorija na jednom veoma ličnom nivou. Nema tu taktike, strategije, velikih planova generala. Ima ličnih stvari, bitke su onakve kakve ihOvo je vojna istorija na jednom veoma ličnom nivou. Nema tu taktike, strategije, velikih planova generala. Ima ličnih stvari, bitke su onakve kakve ih vidi jedan običan vojnik - okej, psihologija vojnika možda nije na nivou onog u Ratu i miru, ali je blizu, za jednu stručnu knjigu.
Šta se dešava kad te udari buzdovan za vreme bitke kot Azenkura (1415), koliko kao vojnik vidiš oko sebe, kako se braniš od kiše strelica, šta se dešava sa ranjenicima i kolike su ti šanse za preživljavanje ako si ranjen? Kako su pobijeni zarobljenici? Nije ni to tako lako kad nemaš automatsko oružje, a odlučio si da to uradiš za vreme ili odmah nakon same bitke (Vikipedija kaže: "Ujutro se Henri vratio i ubio svakog preživelog Francuza koji je preživeo noć na otvorenom.")
At Agincourt, where the man-at-arms bore lance, sword, dagger, mace or battleaxe, his ability to kill or wound was restricted to the circle centered on his own body, within which his reach allowed him to club, slash or stab. Prevented by the throng at their backs from dodging, side-stepping or retreating from the blows and thrusts directed at them by their English opponents, the individual French man-at-arms must shortly have begun to lose their man-to-man fights, collecting blows on the head or limbs which, even through armor, were sufficiently bruising or stunning to make them drop their weapons or lose their balance or footing. Within minutes, perhaps seconds, of hand-to-hand fighting being joined, some of them would have fallen, their bodies lying at the feet of their comrades, further impeding the movement of individuals and thus offering an obstacle to the advance of the whole column.
Tu su i pomalo čudni detalji vojnog prava - glasnici obe strane se sastaju na dogovorenom mestu, sa kog im se pruža 'lep' pogled na bojno polje. Prate koliko se koja strana pridržava međunarodnog prava (ono pobijanje zatvorenika tu nije dobro prošlo), a na kraju sednu i zajedno odrede ime bitke, za hroničare.
Kigan kao drugu bitku opisuje Vaterlo (1815). Tu je opis manje intiman, ipak nema toliko ubijanja sa metra-dva, ali ima mnogo više mrtvih (oko 40,000 u odnosu na desetak hiljada kod Azenkura). A i prvi put mi je neko koliko-toliko uverljivo objasnio zašto su pešadinci spremni da stoje u stavu mirno, trpeći neprijateljsku vatru ili artiljerijsko bombardovanje. U par reči: čast, potencijalna sramota, ali i potpuna psihička obamrlost zbog alkohola i umora.
Treća je najveća bitka Velikog rata, Bitka na Somi (1916), sa više od 300,000 poginulih. Mitraljez, artiljerija - menja se ratovanje, menja se psihologija, menjaju se rane koje doživiš. Jeste, tu je trijaža, medicina je napredovala, ali koliko je za vreme bitke ostalo na tebi tela da bi medicina dokazala svoj napredak?
“The trenches', wrote Robert Kee fifty years later, 'were the concentration camps of the First World War'; and though the analogy is what an academic reviewer would call unhistorical, there is something Treblinka-like about almost all accounts of July 1st, about those long docile lines of young men, shoddily uniformed, heavily burdened, numbered about their necks, plodding forward across a featureless landscape to their own extermination inside the barbed wire. Accounts of the Somme produce in readers and audiences much the same emotions as do descriptions of the running of Auschwitz - guilty fascination, incredulity, horror, disgust, pity and anger - and not only from the pacific and tender-hearted; not only from the military historian, on whom, as he recounts the extinction of this brave effort or that, falls an awful lethargy, his typewriter keys tapping leadenly on the paper to drive the lines of print, like the waves of a Kitchener battalion failing to take its objective, more and more slowly towards the foot of the page; but also from professional soldiers [...] Why did the commanders not do something about it? Why did they let the attack go on? why did they not stop one battalion following in the wake of another to join it in death?”...more
Ovo je zapravo serija 24 predavanja od po pola sata, izdata kao audio knjiga. Nije ovo samo o Periklu, već generalno o zlatnom dobu klasične Atine (naOvo je zapravo serija 24 predavanja od po pola sata, izdata kao audio knjiga. Nije ovo samo o Periklu, već generalno o zlatnom dobu klasične Atine (najzanimljivije decenije civilizacije?)
Od državne organizacije i svakogodišnjem izboru Perikla za generala, od ratova sa Persijancima do Peleponeskih ratova, ali i o položaju žena i o antičkom pozorištu. S takvim pristupom, jasno ti je da ta tematska predavanja moraju da donesu mnogo poznatih stvari - ali čovek zna o čemu priča, pa na sreću ovo nije samo prepričana istorija koju znaš, već i dosta novih detalja na svaku temu. ...more
Ne mogu da oprostim hrišćanima iz 5. veka, koji su se sa dletom u rukama sistematski okomili na skulpture na Akropolju. Lice po lice, glava po glava, Ne mogu da oprostim hrišćanima iz 5. veka, koji su se sa dletom u rukama sistematski okomili na skulpture na Akropolju. Lice po lice, glava po glava, uklanjamo paganske ikone.
Ne mogu da oprostim Mlečanima, koji su bombardovali Partenon 1687. Oko 800 topovskih đuladi je završilo na njemu. (Da li je među njima bio i neki "naš" hajduk?)
Ne mogu da oprostim lordu Elginu, koji je od 1801. do 1811. poslao čitavu ekipu - istesterimo friz sa Partenona i odvezemo ga u London.
I nemam nimalo razumevanja za najrazličitije izgovore Britanskog muzeja koji najveći deo tog friza ne vraća ni 200 godina kasnije. Ja svakako znam gde ću biti na dan kada se to i desi.
Istoričarka antike, Meri Berd, ima više razumevanja, pogotovo za Britanski muzej (na kraju, nisam ni siguran za šta se lično zalaže, ali pokušava da izloži argumente obe strane). Ostatak ove kratke knjige priča o istoriji Partenona, ali i o ljudima koji su ga posećivali kroz vekove. (Novinar: "Da li ste za vreme posete Atini posetili Partenon?" Šekil O'Nil: "Ne mogu da se setim imena svih noćnih klubova u koje su nas vodili.")...more
Loading...
