Cyberpunk 2077 - Recenzija

Cyberpunk 2077 je ambiciozna ali ne i revolucionarna igra. Ukoliko očekujete sledeću revoluciju unutar RPG žanra, nećete je naći u ovoj igri. Naćićete puno ambicije i barem u trenutku pisanja ove recenzije, puno problema koji je prate.

CD Projekt Red je već ostvario reputaciju studija koji postavlja standarde za RPG žanr. Ništa manje nismo mogli da očekujemo ni ovog puta, kada su nam u ruke napokon predali Cyberpunk 2077. Ali ambicija najviše od svega poštuje predanost, požrtvovanje i vreme, i taman onda kada verujete da ste joj pružili sva tri, ona traži još. CD Projekt Red ovog puta nije želeo ili mogao da joj da još - ni predanosti, ni požrtvovanja, a ni vremena.

Cyberpunk 2077 je kompleksna igra

Cyberpunk 2077 je kompleksna igra. Ne zato što je uvela bilo šta novo u žanr, već zato što je okupila mnoge već dobro ustaljene aspekte akcionih open-world RPG igara i mnoge od njih podigla za nekoliko nivoa. Predstavljen vam je gust svet fiktivnog Night City-a koji zaista redefiniše onu već ustaljenu rečenicu koju ljudi koji rade na igrama često eksploatišu: “Želeli smo da stvorimo svet u kome ćete se osećati kao da je tu neko živeo pre vas, svet u kome su mesta uverljiva, kao da postoje tamo negde.” Night City je u tom smislu definitivno “mesto koje postoji tamo negde”. Ujedno, on je verovatno i najbolja stvar u vezi ove igre.

Night City zaista jeste sajberpank grad i zaista funkcioniše kao grad.

Night City zaista jeste sajberpank grad i zaista funkcioniše kao grad. Takođe predstavlja početnu tačku za istraživanje mnogih tema u Cyberpunk-u 2077 poput površnosti i nemilosrdnosti jedne distopijske budućnosti. Svako ko voli sajberpank estetiku i drkadžijski stav ljudi koji žive u tako gruboj realnosti, neće nakon određenog vremena sa igrom priželjkivati još refleksija sa hromatskih površina, neonskog svetla i “odjebi” opaski. Dok neki to možda čitaju kao površnost ili izgovor za igru da bude hiper-nasilna ili hiper-seksualna, to zaista jeste veliki deo sajberpank žanra i CD Projekt Red je uspeo u realizaciji jednog takvog sveta.

To ne znači da u Cyberpunk-u 2077 ne postoje dublji momenti i bavljenje dubljom materijom poput problemom identiteta, osobenosti i ljudskim odnosima. Ali da bi se do njih došlo potrebna je određena doza investicije a čak i onda kada je ona ostvarena, bavljenje svim ovim temama, izuzev par ljudskih momenata koje ćete imati sa likovima iz igre koji ne žele da vas opsuju ili vas probuše olovom, završava se pre nego što imamo priliku da čujemo nešto zaista pametno. Sve to ostavlja utisak da je Cyberpunk 2077 pre igra za one koji prosto žele fantaziju grubog sajberpank sveta u kome opstaju najjači, pre nego debatu o tome šta znači biti osoba i koju ulogu tehnologija igra u svemu tome. To je pomalo razočaravajuće, jer koliko god svi ljubitelji ovog žanra uživaju u estetici i vajbu sajberpanka, drugi veliki deo žanra upravo su velika pitanja poput gore napomenutih, a one se tek naziru kroz prisustvo tehnologija i zajednica koje ćete nači u Night City-u. Što nas dovodi do celog RPG aspekta igre.

V nije vaš lik.

Igrate kao V, a činjenica da kreirate V na početku ne treba da vas zavara da ćete igrajući V uspeti da ga, je ili ih, načinite svojim. V nije vaš lik. Ako vam kažem da za vreme kreiranja V možete da birate boju lakta za nokte i oblik genitalija, verovatno čete pomisliti da izborima nema kraja. Ali to i nije toliko tačno. Zapravo, kreiranje karaktera u Cyberpunk-u 2077 inferiorno je po mnogim standardima u odnosu na većinu velikih RPG-eva ove dekade. Ako to već nije razočaravajuće, tri različite pozadine vašeg lika: Nomad, Street Kid i Corpo, zaista ne utiču na mnogo osim na to kako ćete provesti prvih dvadesetak minuta igre i činjenicu da ćete tu i tamo imati posebnu opciju u dijalozima shodno vašem izboru pozadine. Ako i to nije isuviše važno, celokupna količina izbora za vreme dijaloga u igri često je binarna, pa sam većinu vremena imao osećaj da biram između toga želim li da idem levo ili desno.

Za vreme glavne kampanje svi ti izbori liče jedni da druge, kao da i nije važno da li sam i kako odgovorio na situaciju. Ishodi vrlo brzo gube smisao jednom kada shvatite da vas različiti putevi svakako vode ka razrešenju koje tražite. Razlika je samo u tome kome čete se zameriti na putu ka tom razrešenju. Pritom, vodeći razgovore sa ljudima u i van Night City-a, nisam stekao utisak da V može biti mnogo više od jako napadne ili prosto pasivne osobe pa sam negde vrlo rano u igri shvatio da je jedino u vezi V na šta sam imao uticaj bio taj lak za nokte i oblik genitalija. V nikada ne reaguje onako kako sam očekivao, pa i ovom RPG-u dobjamo onaj loš kompromis između već unapred jako usko pisanog lika kome možemo da aranžiramo samo lice, ne toliko i put kojim hoda.

Pored nedostatka izbora i narativnog rolplejinga… Cyberpunk 2077 je RPG u pravom smislu te reči.

Pored nedostatka izbora i narativnog rolplejinga kakav sam možda neosnovano očekivao, Cyberpunk 2077 je RPG u pravom smislu te reči. Predstavljen vam je robustan sistem razvoja lika, sa kojim verovatno treba eksperimentisati desetinama sati da biste se sa njim upoznali u potpunosti, a verovatno na stotine da biste otkrili kombinacije koje odgovaraju vašem stilu igranja. Na prvi pogled se čini kako je specijalizacija unutar jedne sfere, na primer hakovanja, moguća, ali igra će od vas konstantno zahtevati da se prilagodite situaciji i jako mi je teško da zamislim kako je moguće prevazići određene susrete bez da se oslonite na direktno nasilje.

Ovo nije nužno loša stvar, ali s obziorm na to da pucanje i bliska borba nije jača strana ove igre, iako postoje tehnološki jako zanimljiva oružija, poput pušaka koje ispaljuju metke koji tragaju za metom, većinu susreta sa neprijateljima proveo sam u ispod-prosečnom šuting iskustvu i jako lošem mahanju katanom koja broji možda četiri animacije.

Problem sa kojim ste suočeni u Cyberpunk-u 2077 je urgentan i ovog puta je lične prirode.

Mehanike poput hakovanja i brejndensinga usavršeni su modeli već do sada viđenih mehanika, ali najveće razočarenje je sajberspejs, koji nije zapravo istraživ, već je korišćen najčešće u svrhe narativnih momenata u okviru glavne priče. Priče koja pritom, nije najbolje usklađena sa svim ostalim aktivnostima koje Night City ima da ponudi. To je još jedan minus, jer ona sloboda izražavanja osobina V koja vam je oduzeta u svrhe jako jasno pisane priče, počinje da se nazire upravo kada ignorišete glavnu kampanju.

Problem sa kojim ste suočeni u Cyberpunk-u 2077 je urgentan i ovog puta je lične prirode. Sudbina sveta ne visi o koncu u ovom RPG-u, ali nešto drugo svakako visi. Nešto, zbog čega će vam, osim ukoliko uspete da ignorišete osećaj primarnosti problema koji V i Johnny Silverhand imaju, malo sporednih misija imati smisla. To ne znači da su one loše, ali kada god sam potrošio i malo vremena baveći se plaćeničkim poslovima, osećao sam se pomalo glupim što ne jurim da rešim svoj, odnosno problem koji V ima.

Na mnoge načine ovo je jedno filmsko iskustvo, iako je smešteno u open-world igru.

U pogledu istraživanja, Cyberpunk 2077 najbolje je iskusiti tako što ćete dopustiti da vam se nabije u facu. Na mnoge načine ovo je jedno filmsko iskustvo, iako je smešteno u open-word igru. Interakcije sa glavnim likovima igre kao i sa fakcijama i kriminalnim podzemljem najviše sijaju onda kada im dopustite da se pojave onda kada im je to namenjeno. Sve te zanimljive i upadljive sekvence uglavnom se dešavaju za vreme kampanje, bilo da je u pitanju Johnny Silverhand ili to kako kriminalne, aktivističke, terorističke ili korporativne grupe funkcionišu. Sve je to manje više stavljeno na tanjir već sažvakano. Uvek možete da saznate više čitajući mejlove, poruke i okolinu u kojoj se nalazite, ali sve upadljive interakcije staju onda kada odlučite da napravite pauzu i posvetite se gradu a ne priči.

Veliki aspekt igre su kibernetski implanti koji značajno mogu da promene način na koji igrate. Bilo da su pitanju oštrice koje izlaze iz ruku V koje su značajna zamena za katanu, bilo da su pitanju implanti za noge zbog kojih ćete biti u stanju da izvedete dupli skok ili jednostavno trćite po zidovima. Ali nije jasno do koje mere zaista možete da transformišete vaše telo u 2077. godini. A za vreme koje sam proveo sa igrom nisam mogao da ustanovim da li mogu da očekujem još ludih telesnih augmentacija, pogotovo imajući u vidu da prvu, kibernetske oči, dobijate na početku igre. Ova augmentacija je većinski neprimenta, jer služi funkciju na koju smo se već jako dobro navikli u open-world igrama: boljem pregledu okoline i raspoznavanju potencijalnih interakcija sa istom. A da, takođe možete da se povežete sa bilo kojim digitalnim uređajem u svetu kablom koji izlazi iz vaše desne šake.

Cyberpunk 2077 ima mnoge probleme sa radom na platformama na kojima ćete ga najverovatnije prvo iskusiti.

Sve je to smešteno u univerzum alternativne distopijske istorije i budućnosti u kome bi malo ko voleo da se nađe, ali koji je svakome kome kadrovi Blade Runner-a izazivaju osećaj fascinacije - fantazija. Ono gde Cyberpunk 2077 gubi je upravo činjenica da se poput osobe koja želi da se pojavi svuda u najboljem svetlu, malo gde pojavljuje kao pristojna. Cyberpunk 2077 potencijalno zaista može da pruži prezentaciju koja “oduzima dah”, ali ne u ovom stanju i ne sada i ne ukoliko trenutno niste u prilici da iskeširate par hiljada evra. Istina je da nikada u svojoj istoriji igranja video igara, počev od prve generacije PlayStation konzola, nisam naišao na igru koja nije uspela da odluči da li je current-gen ili next-gen naslov. Cyberpunk 2077 ima mnoge probleme sa radom na platformama na kojima ćete ga najverovatnije prvo iskusiti. Upravo ovde počinju svi veliki tehnički problemi u vezi sa Cyberpunk-om 2077.

Ukoliko nemate gejming PC ili next-gen konzolu, jedina stvar koja će vam omogućiti da se konsantno vraćate Cyberpunk-u 2077 biće čista upornost i ljubav prema žanru. Frejmrejt i rezolucija mi nikada nisu bila najbitnija stvar kada igram, ali onda kada su isti toliko niski da niste u stanju da jasno vidite bilo šta što je približno udaljeno od vas više od par metara a pritom u nekom prihvatljivom vremenskom roku - frejmovi i rezolucija postaju problem. Neolakšava ni činjenica da ste igrajući Cyberpunk 2077, na svim platformama, čak i onda kada uspete da ostvarite značajni frejmrejt i rezoluciju, konstantno okruženi teksutrama koje se tek učitavaju, lomljenju i nestajanju modela kao i naglim prekidima animacija i dijaloga. U zavisnosti od toga koliko ste tolerantni na bagove i periodične krešove igara, ovo će vam predstavljati ili omanju neprijatnost ili razlog za napad panike. Stavimo to u perspektivu zakrpa. Day 1 Patch za PlayStation 4 je sleteo u iznosu od preko 40 gigabajta. Već sledećeg dana dobili smo još jedan u vrednosti od 17 gigabajta. To je oko 60 gigabajta u pečevima, za igru koja je inicijalno bila teška 70, u samo prva dva dana od zvaničnog izlaska igre.

Zbog svega ovog, igranje Cyberpunk-a 2077 danas ponekad izgleda kao igranje Early Access naslova, a ne već gotove, izdate igre.

Teško je zamisliti da većina ljudi neće imati problem sa igranjem ove igre u ovom periodu, pogotovo jednom kada uzmemo u obzir da više od pola ljudi Cyberpunk 2077 igra na bazičnim modelima PlayStation 4 i Xbox One konzola. Na konzolama, na kojima Cyberpunk 2077 ima najviše tehničkih problema. Zbog svega ovog, igranje Cyberpunk-a 2077 danas ponekad izgleda kao igranje Early Access naslova, a ne već gotove, izdate igre.