Babylon's Fall - Recenzija

Jako je čudno pisati recenziju za naslov u kom vidite tako puno problema i koji vam se istinski ne dopada, ali u kome ste ipak nekako uspeli da uživate. Jako malo dobrih stvari imam da kažem u vezi najnovije Platinum Games igre Babylon's Fall, ali jedna od njih čak i meni bode oči. Igrajući ovaj naslov, zapravo sam uživao, barem iz u potpunosti mehaničke perspektive. To samo dokazuje da mehanički užitak zaista ne čini igru, a ne čini čak ni gejmplej nužno, ukoliko vam je važna ona doskočica: "Gameplay is king."

U pitanju je najnoviji je projekat slavnog developera Platinum Games a predstavlja zajedničke napore pomenutog studija i izdavača Square Enix-a. U pitanju je "game-as-a-service" model hack and slash co-op RPG iskustvo. Izrecite to deset puta brzo. Ali u pitanju je naravno jednostavna formula, "ubij-i-zakolji ali sa prijateljima" - ali u navratima? Uredu, formula nije jednostavna. Nier Automata, Destiny i Marvel's Avengers imali su dete - Babylon's Fall. Eto, mislim da sam objasnio.

Premisa jeste relativno jednostavna i gotovo kao da je direktno prenešena iz nekog manje poznatog animea. Vi ste rob, jedan od mnogih i uspeli ste da preživite jako opasnu transformaciju kada vam je prisilom nametnuta sprava The Gideon Coffin i sada morate da se ponete uz Zigurat da bi vaše robovlasnike "možda" izlečili od bolesti po imenu Blue Sun Sickness. Da... Ništa tu ne zvuči jednostavno zapravo. Hajmo iz početka.

Čiji kovčeg?

Gideon Coffin je zanimljiva sprava koja vašem avataru - Sentinel-u - daje da nosi četiri oružija u isto vreme. Na prvi pogled on čini da vaš karakter izgleda robusno jer su sva četiri oružija uvek vidljiva ali kako oni zapravo ne utiču na okretljivost vašeg avatara a pritom izgledaju kao hologrami sve dok ne iskoristite jedno od njih kako bi uništili nadolazećeg neprijatelja. Šta hologrami rade u predominantno fantasy okruženju? To nije pitanje. Tada se materijalizuju u ruci vašeg Sentinel-a i izgledaju jako opasno. U suprotnom, vise na njihovim leđima na sličan način na koji to oružija i inače rade - u na primer Nier: Automata igri. Rečenica "četiri oružija u bilo kom trenutku" zvuči zgodno (izrecite to brzo deset puta) pogotovo kada shvatite da vas ta četiri slota ni na koji način ne ograničavaju povodom toga koji je tip oružija koji ona okupiraju.

Mač, malj i još dva? Mač, malj, luk i mač? Puška? Nije važno. Igra taj izbor ostavlja vama a u zavisnosti od toga kako izaberete to može značajno da utiče na vašu rotaciju pa je izbor direktan odraz vašeg nesvesnog ili svesnog stila igranja i pristupa hack and slash naslovima. Jer borba u ovoj igri jeste upravo to, hack and slash. So far so good.

Međutim sva varijacija i dubina ovog sistema staje tu, jer jednom kada se ušuškate u set oružija koji vam najviše odgovora kompleksnost same borbe apsolutno je ne postojeća. Dok vi možda sečete mačem i lupate maljem, ja isto tako sečem mačem ali gađam lukom i strelom ili obratno. Sam broj potencijalnih poteza i varijacija na temu užasno je mali, pa kompeksnost u pristupu različitim situacijama koja je prisutna u gore pomenutoj igri Nier: Automata ovde je izostavljena. Sam broj situacija takođe je mali. Da li su u pitanju neprijatelji koji su brzi ili neprijatelji koji su tromi ali se brane šitovima apsolutno je nebitno jednom kada ih prvi put savladate. Uvek dolaze u grupama i uvek u talasima u svakoj instanci borbe koje se inače zovu "Chapters". Zašto se okršaji unutar samih nivoa zovu "Chapters" ne znam. Možda je u pitanju umetnička sloboda, koje čini se ima dosta u ovoj igri, ali više o tome kasnije. Svakako, dele vas četiri Chapter-a ili ti četiri borbe od kraja svakog nivoa u ranim fazama igre.

What goes up must fall down

Vaš cilj je da se popnete uz toranj koji igra zove Zigurat a vaša motivacija je poprilično očigledna, tako vam je rečeno od strane imperije čije ste vlasništvo, pošto ste u ovoj igri rob. Same motivacije imperije ostavljam vama da istražite, mada nije jasno da ćete želeti. Vaši heroji i heroine koji mogu biti jedna od tri rase, svaka od kojih je toliko zanemarljivo drugačija da se izbor čini potpuno kozmetičkim a pritom pobacuje i tom pogledu jer su u sva tri slučaja u pitanju ljudske rase, stoga izabrani su da se popnu uz Zigurat korsiteći moći Gideon Coffin-a koji bi ih, da to nije slučaj, ubio pri prvom kontaktu.

Kako to pentranje po Ziguratu zapravo izgleda? Iz centralnog haba na koji ste navikli ukoliko ste igrali ijednu co-op igru u proteklih deset godina koji u ovom slučaju delite sa drugim igračima na sličan način na koji to radite u igri Destiny pristupate mestu odakle započinjete individualne misije, svaka od kojih predstavlja jedan "stepenik" Zigurata. U pitanju su individualni nivoi ili dungeon-i koje možete da pređete sami ili sa prijateljima iako je najverovatnije da ukoliko niste sami u pitanju će biti kompletni stranci. Nivoi su jako linearni i neinspirativni, bolno očigledni i obojeni periodičnim borbama, gore pomenutim Chapter-ima, zbog kojih će vam se ili prispavati ili ćete prosto zaboraviti da već deset minuta mahinalno pritiskate iste dugmiće istim redosledom. Ovo je loše iz tako puno očiglednih razloga a kada na to dodate neinspirativnu borbu dobijate formulu koja može da izbaci samo jedno od dva rešenja: dosadu ili zone-out.

Pređite dovoljno misija i sačekaće vas jedna sa bosom. Podjednako monotim, repetativnim i neinspirativnim. Svakako vam ne preporučujem da probate da ubijete prvog sami jer uraditi to na taj način znači skidati toliko zanemarljivo malu vrednost sa HP bara svakim zamahom da će vam (brojao sam) trebati pola sata za 50% prvog bosa. Platinum Games i Square Enix u ovom slučaju imaju očigledan kontra-argument. U pitanju je jedna jedina reč koju svi mrzimo da čujemo: grajnd. Da, alternativa bila bi da sam ponovio prve tri misije toliko puta da sam prestao da vidim smisao u igranju kako bih sam imao nekih izgleda da bosa ubijem u neko dogledno vreme. Pritom, pravi problem ne proističe iz težine bosa ili nivoa, jer su oni zaista jako laki za standarde Platinum Games-a i bez brige možete da skrckate sve solo. Ne, po prvi put težina se zaista meri samo vremenom. Borba sa bosom traje predugo? Pa, izdrži ili prosto zameni to vreme vremenom koje ćeš utrošiti u grajnd. Dilema je očigledna, ali izbor ne postoji.

Inicijativa za grajnd stoga samo su bolja oprema i oružija. Za vreme svake misije skupljate nešto što igra zove Relics. Svi Relics se na kraju svakog nivoa menjaju za oružije, opremu i valutu igre. To šta ste dobili u toku nivoa možete videti samo na samom kraju a stanje u kome ste počeli nivo, u tom ćete ga stanju i završiti. Ovaj površni RPG momenat sa opremom svakako je suvišan u ovakvim naslovima ali još je više obesmislen jednom kada igračima oduzmete slobodu da na licu mesta zamene goru opremu za bolju.

Connectio...

Samo onlajn iskustvo specifično je isključivo po preprekama i zavrzlamama koje morate da prevaziđete da bi uopšte pristupili igri a kamoli igrali sa prijateljima. Iz nekog razloga Square Enix insistira na relativno starom trentu pravljenja sekundarnih ili "third party" naloga u ovom slucaju Square Enix naloga koji onda uredno mora biti povezan sa vašim PlayStation nalogom koji je ujedno uredno povezan sa vašim Babylon's Fall nalogom, ukoliko ste na konzolama. Sve kodove i druge digitalne kupovine koje budete obavljali moraćete da čekirate na tom Square Enix ili Babylon's Fall nalogu u zavisnosti od vrste kupovine a ukoliko imate dilemu povodom platforme koju tražite jednostavno proverite da li model koda koji pokušavate da čekirate odgovara modelu koji se nalazi na poljima za unos. Sve je to jedna velika noćna mora puna kodova, mejlova i šifri koja podseća na davnu 2013. godinu kada su gotovo sve igre zahtevale ovakvu vrstu haosa.

Jednom i kada uspete da se dočepate prvog loading screen-a i napokon uđete u igru, igrati sa prijateljem podjednako je komplikovano, jer Babylon's Fall serveri i habovi ne funkcionišu kao tipični serveri i habovi današnjice. Habova je mnogo i zapravo na istim nećete naći velik broj igrača. Da bi ste mogli da igrate sa ljudima koje poznajete moraćete da podelite jedinstven serijski broj koji služi kao identifikator haba na kome se nalazite. Jednom kada se nađete na istom habu, budite sigurni da ste u partiji pre nego što zapravo počnete bilo koju od misija zajedno, jer za sada ste samo u početnom habu, taj dodatni Party Invite je sve što vas deli od još dodatnih deset minuta frustracije oko konekcije.

Type A, Type B

U redu, Babylon's Fall čini se poprilično haotičnom igrom, ali šta je sa prezentacijom? Pa, izgleda da gejmplej i multiplejer nisu jedini aspekti igre koji podsećaju na sedmu generaciju igara. Umetnička sloboda još jedna je česta tema na koju smo nailazili do sada. Oba trenda prisutna su i prezentaciji. Igra izgleda prosto loše. Zaista izgleda kao igra sa kojom se PlayStation 3 jako bori da je pokrene. Teksutre su gotovo ne postojće, a one koje jesu očigledno većeg kvaliteta stapaju se u nekakav blatnjav mozaik braon i sive koje karakterišu paletu igre. Modeli su zastareli i ništa u vezi okoline ne odskače niti izgleda kao da pripada na PlayStation 4 ili PlayStation 5 konzoli. Igru jesam igrao na starijoj konzoli, ali za one koji misle da potencijalno upravo u tome leži i problem, igra zaista ne izgleda bolje na PlayStation 5 konzoli na način na koji bi ste očekivali. A iako je u pitanju nova sjajna igračka, setimo smo igre poput Red Dead Redemption 2 po prvi put igrali na PlayStation 4 konzolama. Ovakva grafika danas nije prihvatljiva ukoliko je realizam referentna tačka, a čini se da je bio. Svemu tome ne pomaže filter koji od cele igre pravi neku vrstu slike slikane očiglednim potezima koji ostavljaju jasne tragove farbe.

Muzička podloga je tipična za ovakav jedan naslov ali po kvalitetu je daleko od onih na koje smo navikli u ostalim Platinum Games igrama. Na kraju je zaboravna, i ovo nije jedina igra u poslednje vreme čije muzike ne mogu da se setim. Što znači da ista ili nije bila fokus, ili je prosto toliko ne inspirativna da nije ni vredna pamćenja.

Gluma je osrednja ili loša ali ja sam igru igrao na engleskom jeziku. Kada su u pitanju japanski naslovi to je prosto stvar ukusa i ugođaja, ali ovog puta bih možda savetovao japansku verziju sinhronizacije. Loše pisani dijalozi naravno ne pomažu glumcima i glumicama koje tumače svoje uloge, ali čini se da im bolji tekst ne bi mnogo pomogao da sijaju.

U pitanju je još jednom, haos, dezorijentacija i zbunjenost povodom onoga što vidimo i čujemo.

Sjaj platine

Kako to, da uprkos svemu ovome, mogu da kažem da sam našao užitak u ovoj igri. Stvar je relativno jednostavna. Iako ne bih preporičio Babylon's Fall nikome, pogotovo ne sada i u ovom stanju, iskustvo igranja, jednom kada zapravo počnete da igrate jako je glatko i zadovoljavajuće. U pitanju su verovatno šarm, stil i umeće Platinum Games-a koji razume šta znači zadovoljavajuća kontrola i osećaj brzine, oštrine ili težine kada su u pitanju brze, napete i fleši borbe. Tog kvaliteta ima jako malo i to je jasno iz svega gore navedenog. Ali Platinum Games prosto toliko dobro razume borbe, da i to malo poteza i situacija do kojih dolazi u borbi ostavljaju jako zadovoljavajući osećaj. Svaki zamah, svaki udarac, svako izmicanje ili blok prosto su maestralni. Da je stavljeno više fokusa na kompleksnosti samih borbi igra bi bila značajno više vredna. Na žalost, u ovom slučaju nismo dobili da vidimo pun sjaj Platinum-a.

Ali sam gejmplej loop ostaje relativno zanosan i zarazan. Stvorite se u habu, otrčite do oglasne table, započnete misiju, završite misiju, stvorite se u habu. Rince. Repeat. Ono što Babylon's Fall ne uspeva je da ovu rotaciju pretvori u Flow stanje, već od njega pravi prosto nekakav trans u kome češnje gledate kroz ekran nego u njega. Sve su to kosti jedne potencijalno fenomenalne igre. Ipak, Babylon's Fall sve vreme ostavlja utisak da su mu važnije bile druge stvari, jedini problem je u tome što osim mikrotransakcija - ne mogu da shvatim koje bi to druge stvari bile.

Važno je napomenuti da igre poput ove evoluiraju. Takva je priroda games-as-a-service modela. Nije jasno da one nužno moraju da propadnu niti je nužno da neće od jednom postati popularne nekada kasnije. Ipak, s obzirom na iskustvo kakvo sam imao sa igrom, ne vidim šta može da se desi a da Babylon's Fall nađe svoje mesto pod suncem.